I danas nam je potrebna Jalta, 75 godina kasnije
4. februar 2020.
Bila je to fotografija koja je pre 75 godina obišla svet: rame uz rame sede britanski premijer Vinston Čerčil, američki predsednik Frenklin D. Ruzvelt i sovjetski vođa Josif Visarionovič Staljin. Ukrućeni u foteljama, utonuli u zimske kapute.
Ta slika trebalo je da simboliše jedinstvo velikih sila i nadu u trajan mir nakon završetka Drugog svetskog rata koji je započela nacistička Nemačka. Fotografija je snimljena u crnomorskom letovalištu Jalti, na konferenciji na koju je Sovjetski Savez 4. februara 1945. pozvao svoje saveznike u borbi protiv nacista. U to vreme Hitlerovo „hiljadugodišnje carstvo“ bilo je pred raspadom.
Kako podeliti Nemačku?
Na zapadnom frontu, Amerikanci i Britanci su, uprkos velikom otporu Nemaca, brzo napredovali. Na istoku su sovjetske trupe u okviru velike zimske ofanzive došle na 100 kilometara do Berlina. Nešto kasnije, 30. aprila, Hitler će se ubiti u svom bunkeru. Osmog maja Nemačka će potpisati bezuslovnu kapitulaciju.
U Jalti, gde su ranije letovali ruski carevi i aristokratija, trebalo je nastaviti razgovore započete ranije u Teheranu, pre svega o podeli i denacifikovanju Nemačke. Kao i o uspostavljanju novog svetskog poretka. U to je spadalo i od strane Zapada forsirano osnivanje Ujedinjenih nacija, kao ubuduće najvažnije globalne organizacije.
Nada pobednika u saradnju
Osnovni cilj konferencije bio je: kako uskladiti delimično različite interese pobednički sila? U tom trenutku, komunista Staljin i kapitalisti Ruzvelt i Čerčil još imaju zajedničkog neprijatelja – Nemačku. Tek dve godine kasnije saveznički trio će se raspasti u vreme hladnog rata.
„Čerčil i Ruzvelt su sve vreme rata bili u kontaktu, dopisivali su se i susretali. Staljina su pre toga sreli samo jednom, u Teheranu krajem 1943. Njih dvojica su polazili od toga da će se saradnja nastaviti i posle rata, godinama, čak decenijama. Zato su bili spremni na kompromise“, kaže kelnski istoričar Jost Difler u razgovoru za DW.
Podela sveta
„Istovremeno, Ruzvelt i Čerčil su znali s kim imaju posla. Bilo im je jasno da brutalni sovjetski diktator želi da proširi svoj uticaj u Evropi. Oni tu nisu imali nikakve iluzije“, smatra istoričar Vilfrid Lot s univerziteta u Duisburgu.
Ali, „atmosfera je sve u svemu bila dobra. Ponekad bi se neko naljutio, ustao, nije želeo da prihvati ovo ili ono. Ali u osnovi se radilo u duhu saradnje“, tvrdi Difler.
Konferencija i pregovori trajali su do 11. februara. Na kraju je Čerčil uspeo da Francusku nametne kao četvrtu okupacionu silu u Nemačkoj, a Ruzvelt je privoleo Staljina na pristanak da se i Sovjetski Savez uključi u rad Ujedinjenih nacija i da se Moskva angažuje u ratu protiv Japana. A Staljin je dobio pravo da teritorije u Evropi – one na kojima se nalazila sovjetska vojska, priključi u sferu uticaja Sovjetskog Saveza.
Nemačka ne sme više nikada da ugrozi mir
Osim toga, Staljin je dobio i neke teritorije na dalekom istoku na račun Japana i Kine, kao i pravo na veto u budućem Savetu bezbednosti UN. Konkretna granica Sovjetskog Saveza i Poljske trebalo je kasnije da se sasvim definiše, ali je dogovoreno da se kao demarkaciona linija prizna granica iz 1939, onda kada su Hitler i Staljin još sarađivali i pre nego što je Nemačka napala Sovjetski Savez.
U završnoj deklaraciji konferencije na Jalti takođe je zapisano: „Naša je zajednička volja da se unište nemački militarizam i nacionalsocijalizam, kako Nemačka nikad više ne bi bila u stanju da ugrozi svetski mir. Naša namera nije da se uništi nemački narod, ali samo kada se iskoreni nacionalsocijalizam i militarizam, Nemci će moći da imaju nadu u bolji život i mesto u međunarodnoj zajednici naroda.“
Kompromisi i otvorena pitanja
Istoričar Difler smatra da je u Jalti svako nešto dobio: „Staljin se nametnuo kada je reč o granicama, a zapadne sile u postavljanju okvira za svetski mirovni poredak.“
Na kraju su sva trojica jasno rekli da su postigli dobar sporazum – dobru osnovu za budućnost, napominje istoričar Lot. „To znači da su oni nakon konferencije bili isto tako optimistični kao i pre nje“, kaže Lot.
Ali postojao je i čitav niz pitanja oko kojih nisu postignuta jasna rešenja. Sva trojica su polazila od toga da će konačni dogovor oko Evrope biti postignut nakon okončanja rata. U tom smislu je Jalta bila samo prelazna konferencija na kojoj su tek naznačena neka rešenja za budućnost. „Tu još nije postavljen konačni okvir za trajan mir“, smatra Lot. To, međutim, nije uspelo ni na konferenciji pola godine kasnije, u julu 1945. u Potsdamu, i to je pripremilo teren za budući Hladni rat.
Treba nam nova Jalta
Prema mišljenju Vilfrida Lota, uz pristanak Moskve na učestvovanje u radu UN, najveći doprinos konferencije na Jalti je u spoznaji da pobedničke sile zajednički moraju da snose odgovornost za budućnost pobeđene Nemačke.
Osim toga, Jalta je pokazala u kojoj je meri važna diplomatija na vrhu, gde učestvuju šefovi država i vlada. „U pregovorima o posleratnom poretku na Jalti su učestvovale vođe i pokazalo se da su, kada sede zajedno, oni u stanju da uspostave međusobno poverenje i pronađu kompromisna rešenja“, kaže Lot. „A kad toga nema, onda nastaju problemi. Deo razloga za Hladni rat je i u činjenici da su ti kontakti kasnije oslabili.“
Zbog toga bi, smatra Jost Difler, bilo vreme da se danas, u novom obliku, ponovo oživi taj format Jalte. „Bilo bi razumno da ponovo dođe do neke konferencije velikih sila“, tvrdi Difler. Prema njegovom mišljenju bilo bi važno da se „razvije zajednička svest o tome da je moguć neki novi mirovni poredak. To nam danas opet treba.“