Išinger: Nije najvažnije da se kazni Putin

Dojče vele: Gospodine Išinger, ovde u Vašingtonu se ocenjuje da je politika prema Rusiji doživela „dramatičan neuspeh“. Pojedinci veruju da se bližimo novom Hladnom ratu. Kako to utiče na transatlantske odnose, koji se još nisu oporavili od afere sa NSA?

Vofgnang Išinger: Imam utisak da će kriza u Ukrajini, a zatim i kriza naše politike prema Rusiji, pre ojačati transatlantske odnose, nego što će ih oslabiti. Da nas ta kriza ne preokupira u ovako ogromnoj meri, još bi jedni drugima trljali nos zbog neuspeha u Siriji, i zbog mobilinog telefona, interneta, i Snoudena. Gotovo da možemo da kažemo: hvala, predsedniče Putin, podsetili ste nas Nemce i Amerikance da NATO još uvek ima svoju ulogu. Podsetili ste nas da je važno da Evropa nastupa zajednički, i da je još uvek strateški važan cilj da se poveća raznovrsnost snabdevanja energijom u Evropi, umesto što smo zavisni od samo jednog izvora.

Ovde u Americi se već veoma intenzivno razmišlja o novim formulacijama bezbednosne i spoljne politike prema Rusiji. Iznenada se ponovo čuje izraz: „politika ograničavanja“. Šta Amerikanci očekuju od Nemačke?

Može se reći sledeće: najpre, Evropska unija nije dopustila da je Putin razjedini. To se u Vašingtonu doživljava kao dobra stvar. Ne samo što Evropa nastupa zajednički, već postoji i dogovor sa obe strane Atlantika koji funkcioniše prilično dobro. Kao drugo, sankcije ne mogu da zamene politiku. Videćemo da li će sankcije uticati na ponašanje ruskog državnog vrha. Tu ima mesta za sumnju. Dakle, potrebna nam je strategija. Prvi cilj takve strategije ne bi trebalo da bude kažnjavanje Putina. Pojedini Amerikanci daju komentare koji mogu da ostave utisak da je najvažnije kazniti Putina, poslati ga u ćošak. To je potpuno pogrešno. Nama će i dalje biti potrebni predsednik Putin i ruski državni vrh, u mnogim međunarodnim temama. Dakle, moramo da odredimo prioritete na pravi način.

Koji su to prioriteti?

Prvi prioritet je da Sjedinjene Države i evropski partneri moraju da se dogovore oko strategije za Ukrajinu. Nama je, tokom poslednjih godina, donekle uspelo da od nefunkcionalne napravimo funkcionalnu državu, da nadjačamo Vladimira Putina civilnim sredstvima, onim što se na engleskom zove soft-pauer.

U kolikoj meri Nemačka može da u tome učestvuje? Ovde u Vašingtonu se stiče utisak da se od te zemlje očekuje malo toga. Istovremeno, Nemačkoj se zamera da nije voljna da učestvuje u sankcijama. Angela Merkel uživa reputaciju snažne političarke, ali joj prebacuju da pokušava da prema Putinu vodi svojevrsnu „politiku umirivanja“.

Garantujem da to nije tačno. Moramo ozbiljno da radimo protiv te optužbe. To se mora videti u pravom svetlu: svaka sankcija koju zavede SAD, biće gotovo bez posledica za američku privredu jer je trgovina sa Rusijom beznačajna za Amerikance. Za Evropu, a posebno za Nemačku, to nije tako beznačajno. Svaka naša sankcija će imati desetostruko snažnije dejstvo na Rusiju, nego bilo koja američka sankcija…

…ali i na nemačke firme…

…ali će se možda i negativno uticati na naše sopstvene interese. Verujem da moramo da se odbranimo od optužbe da nastupamo meko. Iza kulisa, na ovu situaciju još uvek utiču sećanja na krizu u Libiji. Američki političari još uvek pamte da su Nemci ostali „van terena“ kada je došlo do nasilja u Libiji. Sada žele potvrdu da će Nemačka ovaj put igrati centralnu ulogu, kao najvažnija zemlja u Evropi, koja ima veliki uticaj u Moskvi, a to se odnosi i na kancelarku lično.

Vašington iritira činjenica da će javni govor Angele Merkel tokom posete biti posvećen transatlanstkoj zoni slobodne trgovine. Verujete li da bi domaćini više voleli da čuju nešto o Rusiji i pitanjima transatlatnske bezbednosti?

Sporazum o slobodnoj trgovini je tema od najvećeg strateškog značaja. Kancelarka postupa ispravno time što se obraća američkim privrednicima, a indirektno i poslovnim ljudima u Nemačkoj. Potrebna nam je kampanja na obe strane Atlantika da bi projekat uopšte mogao da se pokrene unapred. U ovom trenutku, sporazum plovi nasuprot vetru.

Afera NSA u Nemačkoj igra veoma važnu ulogu, ali ovde u Vašingtonu njen značaj je daleko manji. Kakvu poruku bi Merkel i Obama trebalo da pošalju u javnost?

Nažalost, veliki deo američke političke scene još ne shvata koliko je štete naneo skandal sa NSA, što se tiče poverenja koje Amerika uživa u među nemačkim stanovništvom. Ankete pokazuju da je ugled Amerike u ogromnoj meri oštećen. Ispravno je ako insistiramo da se preko toga ne pređe tek tako, već da je nužno da se najpre zaleči međusobno poverenje. Pominje se transatlantski „kibernetički-dijalog“ i to sigurno ima smisla. Istovremeno, ne smemo da očekujemo čuda.

Vofgang Išinger je bio nemački ambasador u Americi od 2001. do 2006. Trenutno je predsednik Konferencije o bezbednosti u Minhenu.