„Hrvatska nema plan za integraciju izbeglica“

DW: U proteklih desetak dana u Hrvatsku je ušlo više od 65 hiljada izbeglica i migranata. I sami ste bili na terenu pa kako ocenjujete snalaženje države u ovoj situaciji?

Drago Župarić-Iljić: Nakon početnog šoka, sistem se uhodava. Mere prihvata su sada adekvatnije i efikasnije, ali i dalje ima problema. S obzirom na dinamiku dolaska, stvaraju se čepovi ispred prihvatnog centra u Opatovcu, a to predstavlja i zdravstveni problem za te ljude koji stoje na kiši. Iako na trenutke deluje pomalo nekoordinisano, ipak sve funkcioniše prilično dobro. Država, Crveni krst i civilne inicijative vladaju situacijom. Pitanje je samo koliko će to potrajati.

Ko su ti ljudi? Javnost se ne može složiti da li se radi o izbeglicama ili ekonomskim migrantima.

Nazvao bi ih prisilnim migrantima, a to znači da iz svojih područja sigurno nisu otišli dobrovoljno. Zapitajte se ko bi platio hiljade evra za tako nesiguran put. Dakle, to nisu klasični ekonomski migranti kakve poznajemo, a koji se sele zbog nezadovoljstva poslom ili standardom. Ovi koji dolaze iz ratnih područja, oni mogu sociološki, pa i pravno, biti definisani kao izbeglice. Četvrtinu talasa čine izbeglice iz Sirije, a u njihov tok se uključuju i drugi. Među njima su državljani Iraka, Avganistana, Eritereje, ali i bližih područja – Makedonije, Kosova, Albanije... To su ipak sigurne zemlje i ne mislim da će Nemačka, Švedska ili druge krajnje destinacije blagonaklono gledati na njihov dolazak.

Ako značajan deo ljudi zaista beži od rata, zašto je među njima broj tražilaca azila u Hrvatskoj gotovo nepostojeći? Zašto im Hrvatska nije primamljiva?

Zabeležili smo samo šest slučajeva traženja azila. Često se tvrdi da nije reč o izbjeglicama jer nisu potražili zaštitu u sebi susednim državama. Ali oni to jesu učinili. Većina Sirijaca dolazi u sekundarnim gibanjima, napuštaju kampove u Turskoj. Kampovi se prazne, jer Turska možda ne želi da se bavi problemom, a dotok sredstava iz EU i SAD je prestao. Nakon četiri godine boravka u tim kampovima u kojima nemaju perspektive, pokrenut je taj prisilni migracioni tok. Hrvatska im nije zanimljiva iz više razloga; u njoj nije uspostavljena jaka zajednica sirijskih državljana, ne percipiraju Hrvatsku kao zemlju blagostanja i prosperiteta. Informisani su da integracione politike nisu na nivou Nemačke gde se mogu nadati većim socijalnim beneficijama, boljem uključivanju u društveni život, lakšoj mogućnosti zapošljavanja. Ne treba zaboraviti da brojni od njih imaju prijatelje i rodbinu u Nemačkoj.

Hrvatska bi, prema kvotama EU, trebalo da primi oko 1.600 ljudi. Koliki su stvarni kapaciteti?

Za sam prihvat imamo dobre kapacitete. Ako se ispune prihvatni centri, postoje i druge lokacije koje već služe za prihvat izbeglica i tražilaca azila, postoje i stari vojni kompleksi. Uz to, Hrvatska se hvalila da može postaviti deset hiljada šatora za boravak na otvorenom. Robne zalihe bi mogle hraniti pedeset hiljada ljudi na 30 dana. Ali integracioni momenat nije dobar. Do sada je u Hrvatskoj od 4.885 zahteva za azil u poslednjih 11 godina priznat izbeglički status u samo 165 slučajeva, a pola ih ni ne živi u Hrvatskoj. Nisu imali prilike da nauče jezik i zaposle se. Poslodavci nisu otvoreni prema njihovom zapošljavanju. Zato su odlazili. Zato je situacija za ove koji bi kvotama trebalo da dođu u Hrvatsku problematičnija. Država treba što pre da donese i primeni operativni plan za integraciju.

Premijer Milanović otklanja svaku mogućnost da bi Hrvatska mogla postati 'hot-spot' i logor za izbeglice.

To je politička retorika koja služi smirivanju moralne panike. Ima istine u njegovim rečima i intencija je dobra. Pitanje je kada će se iznaći rešenje koje neće biti ad hoc zatvaranje granica kada se shvati da ljudi još uvek dolaze i da nema kapaciteta za sve. Ako granice počnu zatvarati Austrija i Slovenija, Hrvatska se može odlučiti za ovo partikularno rešenje zatvaranja granice sa Srbijom. Ali skretanje toka ne garantuje da izbeglice neće pristizati preko granice s BiH. Promena tranzitnih pravaca bi zahtevala otvaranje novih prihvatnih centara. Rešenje treba iznaći na nivou EU; može to biti sigurni koridor do željenih destinacija ili bolje i sistematičnije ublažavanje početnih tokova u čemu možda EU ne može uspeti sama.

No što ako, prema najcrnjem scenariju, Hrvatska zaista postane logor za izbeglice koji će finansirati EU? Čini se da je društvo u ovom slučaju dosta islamofobno.

Ne bih se složio s tom tvrdnjom. Istraživanja pokazuju da hrvatsko društvo ima minorno mali deo ekstremnih ksenofoba. Ali u trenutku istraživanja nismo imali izbeglice. Većina građana može da se solidariše s izbeglicama jer su i sami imali raseljeničko iskustvo. Osim toga u Hrvatskoj su prepoznate 22 nacionalne manjine, a bošnjačka nacionalna manjina je jako dobro integrisana i čini strukturni deo društva s kojim nikada nije bilo problema u tom smislu. Za sada nema islamofobije. Ne mogu reći da se to neće promeniti, ako dođe veći broj izbeglica. Za sada javnost podupire ovo što vlada radi.

U kojoj će se meri situacija s izbeglicama odraziti na skore parlamentarne izbore?

Da su izbori za nedelju dana, to bi išlo na ruku vladajućima. I premijerove izjave, pa i u vezi sa Srbijom, pokazuju čvrst i odlučan stav da Hrvatska ima konce u svojim rukama uz neka diplomatska razračunavanja. Istovremeno je opozicioni HDZ imao niz političkih gafova i loše artikulisanih poruka, a pri tome nema konkretne predloge za poboljšanje funkcionisanja sistema prihvata i tranzita, te kontrole granica. Osim neozbiljnih izjava da vojska treba stajati na granici i držati se za ruke. No stavovi javnosti bi se mogli okrenuti ako Hrvatska postane sabirni centar. Čini mi se da nakon deset dana javnost pomalo gubi interes za ovu temu, ali mislim da će to još dugo biti dnevnopolitička tema broj jedan na kojoj će stranke ostvarivati pobedničke ili gubitničke izborne rezultate.

Kako to već biva na ovim prostorima, priča je završila na NDH i ustašama, a četnici još nisu uvedeni u priču. Zašto se to događa?

U prvih nedelju dana ove humanitarne krize javni diskurs se prelamao između bezbednosne i humanitarne perspektive pa se ta retorika koristila i u istupima visokih funkcionera da se pokaže kako je Evropa prepoznala našu humanost. I to je kratko trajalo. Kada u Hrvatskoj nemate argumente koji su stručno utemeljeni, rasprava krene u smeru politizacije na prizemnom etno-nacionalnoj nivou. Onda se problem postavlja kao pitanje između Hrvatske i Srbije pa se i sama rasprava svede na prepucavanje oko toga čiji su dedovi bili ustaše, a čiji partizani. To je suludo i odmiče nas od iznalaženja strategija za suočavanje s krizom. To samo ukazuje na slabosti i nesnalaženje političkih stranaka da se na konstruktivan način izjasne o situaciji. To je nivo krajnjeg populizma koji ide na štetu izbeglica i države, jer se rasipaju energija i resursi.

Proširimo sliku, kako je EU reagovala na ovu krizu?

Presporo, neadekvatno i vrlo partikularno. Pojedine zemlje su postupale suprotno duhu nadnacionalne tvorevine. Od zatvaranja granica i vojski na njima do politike otvorenih vrata koje se mogu menjati. EU sada pokazuje da je slaba i da ne funkcioniše. Kada govorimo o sistemu kvota koji je prihvaćen, trebalo bi videti na koji način će se ljudi raspoređivati. Ali kvote kao mera uopšte ne prate situaciju na terenu, jer više ne govorimo o 160 hiljada tražitelja koje treba razmestiti. Brojke su sada mnogo veće. Kvote ne slede dinamiku dolaska samih migranata i pogrešno su postavljene u smislu vremenskog trajanja. Zamisao je da se sve odvija kroz dve godine, a smisleno bi bilo razmestiti ljude do zime. Nakon samita šefova država u sredu, prevelika odgovornost za sprečavanje dolaska migranata je stavljena na Tursku i Grčku u kojoj sistem azila već ne funkcioniše. U te će se zemlje upumpavati novac. Bojim se da će Turska postati ono što je bila Libija pre pada Gadafija u smislu zadržavanja izbeglica i migranata. Čudi me da Evropa misli da sama može rešiti problem i ne traži pomoć UN. Nisam sklon mešanju SAD. Još me više čudi da EU nije donela odluku koju može doneti na predlog bilo koje članice – da se proglasi situacija masovnog priliva izbeglica. Tada bi se prema institutu ustanovljenom 2001. godine mogla dati privremena zaštita ljudima. Ona se daje na godinu dana i može se produžiti. Ljudi bi se mogli vratiti natrag kada bi se situacija rešila na samom izvorištu.

Znači li to da EU treba da utiče na ratna žarišta kako bi se došlo do rešenja?

Ne zaboravite da Evropa nije amnestirana od ovoga što se događa. Samo je Hrvatska prevezla 3.000 tona oružja u Siriju, pa čak i prodala nešto svog oružja. Koja god opcija da se dogodi, to neće zaustaviti izbegličke talase. Ako imate vojnu intervenciju, ljudi će bežati iz zemlje u kojoj ima još više vojnih delovanja. Ako državu podelite na četiri sektora, bežaće jer pripadaju pogrešnom sektoru. Ako se ne napravi ništa, bežaće zbog onoga što se već sada događa. Tu je i potencijal četiri miliona raseljenih izvan Sirije i osam miliona unutar države. Šta ako oni krenu preko granice? Ovo je stanje koje će trajati i za koje treba iznaći održiva rešenja što pre. Nemojmo biti u zabludi da će intervencija EU ili međunarodne zajednice odjednom zaustaviti migracione tokove.

*Doktor Drago Župarić-Iljić, 1981, je stručnjak za sociologiju migracija, etničkih odnosa i integracije. Pre zagrebačkog Instituta za migracije i narodnosti radio je u Centru za mirovne studije. Koautor je više knjiga na temu integracije u Hrvatskoj. Master studije je pohađao na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti, a doktorirao je na Univerzitetu u Zagrebu.