1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW

Hirošima i Nagasaki – opomena svetu

Saša Bojić7. avgust 2015.

Nemačka štampa opširno piše o 70. godišnjici razaranje Hirošime atomskom bombom. Većina komentatora se zalaže za smanjenje ili ukidanje nuklearnog oružja.

https://p.dw.com/p/1GBV3
Japan Gedenkzeremonie 70. Jahrestag Atombombenabwurf Hiroshima
Foto: Reuters/T. Hanai

„Hirošima je greh moderne, trenutak u kome se spušta zavesa na nasilni 20. vek“, piše internet-devnik Frankfurter rundšau (Frankfurt). „Na veliku inscenaciju brisanja jednog svetskog poretka. Njen prvi čin su bili hici u Sarajevu 1914, a poslednji – let Enola geja. Iz današnje perspektive možemo – i moramo – da postavimo užasavajuću i jednostavnu jednačinu: bez Nemaca ne bi bilo Hitlera, bez Hitlera ne bi bilo svetskog rata, bez svetskog rata ne bi bile bačene atomske bombe. Ta istorijska odgovornost je na nama Nemcima. Prezidijalni govori i omladinske inicijative o 8. maju 1945. su primerene i neophodne, ali ne i dovoljne. Jer, masovno ubijanje od 6. avgusta 1945, još uvek je moguće – u svako doba. Zbog toga Hirošima od svih ljudi traži da se suprotstave nuklearnoj pretnji svetu. Mi to možemo.“

List Noje osnabriker cajtung (Osnabrik) piše da je „broj nuklearnih bojevih glava na svetu još uvek dovoljan da našu planetu više puta učini kompletno nepodesnom za život ljudi. S obzirom na to, zahtevi da se uništi nuklearno oružje izgledaju nerealni, kao što bi to bio i zahtev da se zabrane ratovi. I pored toga, neodustajna zapovest je da se užasno nasleđe Hirošime nikad ne zaboravi. Onaj ko je i samo jednom video dokumentacioni centar u tom gradu koji je ostao bez svoje duše, ni sekunde neće sumnjati: uz diplomatiju i kampanje, neumorno se mora raditi na uništavaju nuklearnog oružja. Sam Japan, i pored toga što je zračenje ubilo bezbrojne ljude u Hirošimi i Nagasakiju, i pored havarije u Fukušimi, ne zazire od nuklearne energije. Zar ništa nije naučio iz mnogih ritualnih komemoracija?“

Dnevnik Nojes dojčland (Berlin) konstatuje da „čovečanstvo i dalje živi pod nuklearnim Damoklovim mačem. na svetu postoji više od 15.000 nuklearnih bojevih glava, među kojima je najmanje 1700 spremno za trenutnu upotrebu. Pošto tradicionalne nuklearne sile ne ispunjavaju svoju međunarodnu obavezu da radikalno smanje količinu nuklearnog oružja, i drugi gaje nuklearne ambicije. Skromni koraci u razoružanju po zavšetku Hladnog rata su odavno kompenzovani modernizacijom arsenalâ. I u Nemačkoj bi zaostalo američko atomsko oružje trebalo da – od 2017 – bude zamenjeno jačim. Apel iz Hirošime se odnosi i na nemačku vladu – da konačno učini nešto više u borbi protiv nuklearne opasnosti.“

List Emder cajtung (Emden) primećuje da je „svet drukčiji nego što je bio pre 70 godina. Nasilje, teror i neljudsko ponašanje su postojali i davno pre 6. avgusta 1945. I pored toga, kada su Amerikanci bacili atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki, užas je poprimio nove dimenzije. Koliko god bila fascinantna slika eksplozije sa atomskom pečurkom, toliko su jezive njene posledice koje su prisutne i danas – kolateralna šteta koja će trajati vekovima, nevidljivo usađena u genetsko nasleđe čoveka. Katarza kao oprobano sredstvo protiv bezumlja – nije pomogla. Misleći čovek zna za tragediju, ali se i dalje kreće stazom straha, očajanja i smrti. Juče su se milioni podsetili na apokalipsu Hirošime. Održane su stotine govora za mir i slobodu. To je trenutak zamišljenosti koji traje koliko i cepanje atoma. Hirošima izaziva jezu, a posledica – nema.“

Za list Di velt nema sumnje da je bacanje atomske bombe na dva japanska grada bilo ispravno: „Tako znamo da je car Hirohito – koji je ostao na tronu do 1989 – bio pristalica operacije „Ketsu-go“ (u kojoj je oko 900.000 japanskih vojnika trebalo da žrtvuje svoj živote polazeži iz baze na jugu ostrva Kjušu u samoubilačke napade na Amerikance brodovima, podmornicama i avionima) – Amerikanci su znali da bi im prilikom invazije ostrva predstojala poslednja, velika bitka. Ali nisu ni slutili da bi im se odupro tako veliki broj boraca-samoubica. I pored toga, ratno ministarstvo Henrija Simsona je računalo sa 1,7 pa i sa do četiri miliona mrtvih i ranjenih američkih vojnika. A smatrali su i da bi osvajanje Japana koštalo života pet do deset miliona civila.“

„I posle kapitulacije Japana 15. avgusta 1945, snabdevanje je bilo očajno – u novembru je zaliha pirinča u državi bila dovoljna za još četiri dana. Zemlja je neko vreme bila na ivici teške gladi i hranu je dobijala od Amerikanaca. Da je rat potrajao samo još neki mesec duže, sledeći cilj američke avijacije bi – jer više nije imalo šta da se bombarduje – japanska železnička mreža. U tom slučaju više ne bi moglo da se spreči umiranje od gladi.“

„Znamo i da većina onih koji su donosili odluke u Japanu ni nakon što je Hirošima sagorela nije pomišljala da položi oružje. Između ostalog i zato što nisu bili svesni posledica koje ostavlja atomska bomba. Tek posle bacanja plutonijumske bombe na Nagasaki, mirovna strana je pobedila manjinu koja je htela da se bori do totalnog uništenja Japana. Jedan japanski istoričar je rekao: Za naše pristalice mira, atomska bomba je bila nebeski dar!“

„Nema sumnje da je bacanje atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki bilo užasno. Atomske bombe su strašno oružje – nadamo se da nikada više neće biti upotrebljene. Nema reči za patnje jedne majke koja je izgubila svoje dete. Ali uništenje dva grada je ne samo Amerikance, već i japansko civilno stanovništvo, poštedelo velikih patnji“, reči su kojima završava svoj članka novinar dnevnika Di velt.