Hiljade strahova i nada u jednom poljskom selu

„Gle mama, tamo nešto leti“, rekla je šestogodišnja Sofija kada je prvi put u životu videla raketu. Bio je to prvi dan rata i Julija Rezhova se sa dve kćerke već nalazila u begu – što dalje od svog sela Horenke severno od Kijeva, što dalje od ruskih vojnika koji su iz tog smera nadirali prema glavnom gradu.

„Ne bih otišla da nije bilo mojih kćeri“, kaže Julija Rezhova (30). On bi ostala kod kuće kao njeni sestra i braća, koji pokušavaju da se organizuju i pomognu drugima. No sada je Julija u Poljskoj.

Ona je jedna od milion ljudi koji su u samo sedam dana izbegli iz Ukrajine. Što duže rat traje, to je veća ta brojka. EU računa da će i do četiri milijuna ljudi pokušati da pobegne u inostranstvo pred ruskim napadima.

Više od polovine ukupnog broja izbeglica stilo je u Poljsku. Julija Rezhova čeka s ćerkama na parkiralištu centra za prihvat kod sela Korčova, koji se nalazi nekoliko kilometara iza ukrajinsko-poljske granice.

Poljska vlada je otvorila 27 takvih centara. Korčova je prva stanica iza granice za one koji dolaze autobusima. Oni ovde dobijaju hranu i higijenske potrepštine. I odavde pokušavaju da odu dalje.

U velikoj hali stoji oko 2.000 kreveta na rasklapanje. Policija kaže da ovde noći oko 700 ljudi, ali tačan broj niko ne zna. Izbeglice dolaze i odlaze.

Julija Rezhova je upravo stigla, ali ne želi da ostane u hali. Čeka poznanike, koji će nju i ćerke odvesti u Češku. Tamo trenutno radi njen suprug.

Strane izbeglice u teškom položaju

Ko ostaje u hali, većinom ne zna kako i kuda dalje. Kao Ražu Bandari (29). Taj momak iz Nepala je tek pre dva meseca počeo da studira u Kijevu. A onda je počeo rat. On govori tiho i sramežljivo se smeška.

Dva dana je čekao na granici, priča, jer su ga ukrajinski graničari zadržavali. „Uvek imam puno poštovanja prema strancima, zašto ga oni nisu imali prema meni?“ Kaže da na poljskoj strani granice nije imao problema.

U hali borave mnogi studenti iz Indije, Angole ili Uzbekistana, kao i gastarbajteri iz srednjeazijskih zemalja. Međunarodna organizacija za migracije procenjuje da je u Ukrajini do sada živelo oko 470.000 stranaca, od čega oko 75.000 studenata. I ti ljudi su sada u begu pred ratom.

Poljske novine izveštavaju, pozivajući se na graničnu policiju, da je oko deset odsto izbeglica poreklom iz trećih država, dakle nisu Ukrajinci niti imaju pasoš neke članice EU.

I dok mnogi Ukrajinci u Poljskoj imaju kontakte - pre rata je u Poljskoj živelo 1,5 miliona Ukrajinaca – drugim izbeglicama je ova zemlja potpuna nepoznanica. Kao i Ražiju Bandariju, koji ležeći na svom krevetu čeka da mu roditelji iz Nepala pošalju novac. A ni onda ne zna tačno šta će dalje.

„Mogu li da studiram u Poljskoj?“, pita se. Sviđa mu se sadašnje predusretljivost Poljaka, ali uopšte nije jasno šta će biti sa ljudima poput njega.

Mnogi se vraćaju u domovinu

Na ulazu u halu čekaju oni koji uglavnom već imaju cilj, ali još ne znaju kako da stignu. Ovde izbjeglice traže vozače-dobrovoljce ili autobuse koji odvoze u druge poljske gradove. Dobrovoljci, vojnici i vatrogasci pokušavaju da posreduju. „Krakov s noćenjem, dva mesta!" ili „Autobus za Vroclav!“ – odjekuje iz zvučnika.

Andrij Čornoguz (17) ima čak dva cilja. U stvari želi za Italiju, gde žive i rade njegovi roditelji. Ali on je maloletan i nema kod sebe pasoš, pa ne može avionom. „Roditelji su mi rekli da dođem u Poljsku pa ćemo videti za dalje“, kaže on.

Pet dana je putovao iz Kijeva dovde s porodicom jednog poznanika. I sada čeka na iduću mogućnost za odlazak u Varšavu gde živi njegov stric.

Na kraju hodnika u hali krevete su gastarbajteri iz srednje Azije. Oni su došli da zarade nešto u Ukrajinu. Među njima je i Murat iz Kirgizije koji je u Odesi radio kao autolakirer. „Let za mene, suprugu i dve ćerke košta 1.800 evra. Otkud mi toliki novac?“

No za druge odjednom postoji nada. Ovde su saradnici uzbekistanskog konzulata koji rezervišu letove za povratak u domovinu. Manja grupa ljudi stoji sa strane i razmišlja: radije bi ostali ovde kada bi smeli da legalno rade. Ali ne smeju. EU samo ukrajinskim izbeglicama planira da jamči zaštitu u trajanju od tri godine i izda dozvole za rad.

I Ukrajinka Julija Rezhova, koja s decom želi dalje za Češku, već razmišlja o povratku kući. Premda ne zna hoće li i kada to biti moguće, odlučno kaže: „U svakom slučaju želim nazad, bez sumnje. Jer to je naša zemlja.“

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.