Hilbert: Rasizam u Nemačkoj jača

DW: Gospodine Hilbert, od pre nekoliko dana Vi ste opunomoćenik za izbeglice fudbalskog kluba Bajer Leverkuzen. Šta su tačno Vaša zaduženja?

Roberto Hilbert: Poznato je da trenutno prihvatamo veliki broj izbeglica, odnosno veliki broj izbeglica dolazi kod nas u Nemačku. Klub kao što je Bajer Leverkuzen potpuno je spreman da pomogne tim ljudima, da im olakša i da se pobrine da se ovde dobro osećaju. Klub pokušava da im pomogne donacijama, odećom, hranom i da im stvori osećaj da su ovde dobrodošli. S obzirom da se lično rado zalažem za te stvari, odmah sam bio spreman da preuzmem ovaj zadatak.

Tokom vikenda je solidarnost na različite načine iskazana na stadionima. Mnogi klubovi pozvali su izbeglice na utakmice – kako ste Vi lično to doživeli?

To je naravno poruka. Verujem da je uloga fudbala i sporta uopšte veoma važna kako bi se ljudima skrenula pažnja na tu temu. Mi smo javne ličnosti i u izvesnoj meri imamo ulogu uzora. I kada mnogo ljudi to vidi, onda kaže: „Hej, pogledaj, i fudbaleri su za to da se pomogne izbeglicama, onda ću i ja.“ Nadam se da će takve akcije imati velike i pozitivne odjeke.

Vi i lično imate veze sa tom temom. Vaša žena je iz Eritreje. Kako Vi i Vaša porodica ocenjujete trenutnu situaciju?

To je kod kuće velika tema. Nedaleko od nas su izbeglice smeštene u jednoj sportskoj hali. Jedan od mojih sinova ide u školu koja je sportsku salu stavila na raspolaganje, direktno sve to posmatra i naravno da o tome kod kuće razgovaramo. Moja supruga svojevremeno je takođe došla kao izbeglica i zna kako je to kada mora da se beži iz svoje zemlje u kojoj je rat. To su opasnosti, koje poslednje generacije rođene u Nemačkoj uopšte ne poznaju.

Kakva su iskustva Vaše supruge?

Nažalost, bilo je mnogo onih koji su moju ženu i decu vređali da su „usrane crnčuge“. Naprimer jednom u avionu. Moja ćerka je plakala, a gospodin koji je sedeo ispred moje žene je govorio da će „crnčuge“ samo piti alkohol i doneti u zemlju bolesti. Uplakana deca od „crnčuge“ su „katastrofa“. To su iskustva koja je moja porodica nažalost imala.

Da li je taj incident promenio vaš porodični život?

Bio sam veoma šokiran i posebno mi je teško bilo što se supruga samo našla u toj situaciji. Od drugih putnika u avionu, niko nije pomogao, naprotiv: stjuard je nju čak zamolio da sedne na drugo mesto! Nažalost ima tih ljudi koji vređaju strance, ali mislim da je još gore kada se ne pomogne ženi sa troje dece. Jako je tužno što su u takvoj situaciji ostavljeni sami.

Građanska hrabrost nedostaje?

Naravno da mogu da razumem ljude koji se ustručavaju. Nažalost dovoljno je negativnih primera, kada su ljudi pokazali građansku hrabrost i danas više nisu živi. Ipak verujem da više ljudi zajedno može da se suprotstavi jednoj osobi.

Naročito strašno je verbalno nasilje usmereno protiv dece. Kako se prema tome odnosi otac Roberto Hilbert?

To je veoma jednostavno. Moja žena je rodom iz Afrike. Moja deca takođe imaju tamnu boju kože. To naravno nije strašno, ali za društvo ponekad jeste. Moja deca su drugačija za mnoge ljude. Moja žena to shvata na parkiralištu ispred supermarketa, ili, kao što rekoh, u avionu, a to su doživela i moja deca. To nije jednostavno jer oni to ne shvataju. Onda pitaju: „Tata, zašto ljudi imaju problem sa nama?“ Kao otac naravno da otvoreno moram da govorim o toj temi. O tome smo intenzivno razgovarali sa našom decom. U međuvremenu znaju o čemu se radi i kako da se postave, ali generalno to nije lepa tema.

Koliko je teško jednom strancu u Nemačkoj da stane na noge?

Nije jednostavno. Imam mnogo turskih prijatelja u Nemačkoj, koji nisu ni u Turskoj ni ovde u Nemačkoj u potpunosti prihvaćeni. Iskreno govoreći imam problema da to shvatim. Smatram da, ukoliko je neko rođen u Nemačkoj – bez obzira na poreklo i boju kože ili kose – ukoliko ovde živi, ovde se prilagođava i prihvata kulturu, onda nije moguće da društvo ne prihvati te ljude.

Od 2010. do 2013. godine igrali ste za Bešikteš u Turskoj. Tada ste i sami bili stranac. Kakve ste razlike primetili, kada ste se pre dve godine vratili u Nemačku?

Iskreno moram da kažem da sam bio šokiran kada sam se nakon tri godine vratio iz Turske kako se nivo rasizma razvijao. Što se tiče mržnje prema strancima došlo je do negativnih promena. U Turskoj nikada nisam bio vređan kao stranac. Moram da dodam i da su moji žena i deca relativno brzo progovorili turski. Ne znamo jezik perfektno, ali možemo dobro da se sporazumevamo. Ljudi u Turskoj su to veoma cenili i bili smo prihvaćeni takvi kakvi jesmo.

Fudbalsku ekipu čini više ljudi koji su iz različitih nacija i najrazličitijih kultura. Zašto je i pored toga problem sa rasizmom toliko velik?

To je jako dobro pitanje, koje često postavljam sebi. Još uvek nisam našao odgovor jer to ne mogu da razumem. Kad samo pogledam našu ekipu. Imamo Brazilce, Meksikance, Turke, Grke, Nemce – tu se sastaju mnoge kulture. Igrači se na stadionima slave, a na ulici se vređaju kao stranci. To jednostavno ne ide zajedno.

Kada pratite vesti i vidite zapaljena prihvatilišta za izbeglice ili demonstracije protiv izbeglica, kako na to reagujete?

To je uznemirujuće. Jednostavno ne mogu da razumem kako ljudi mogu tako nešto da rade. Potrebno je zamisliti da su u zapaljenoj zgradi mogli da budu i ljudi, a ukoliko bi oni stradali onda bi ih napadač nosio na savesti. Mora da je u tim životima mnogo toga išlo nizbrdo, kada se unapred računaju sa tim da će nekoga imati na savesti. Uz svo poštovanje, to ne mogu da razumem.

Kako će se dalje razvijati situacija sa izbeglicama?

U prvoj liniji se nadam da će se razvijati u pozitivnom smeru. Verujem da naši političari rade na tome da uspostave kontrolu nad tim problemom. Ali smatram i da to nije samo problem Nemačke, već evropski problem. Evropske zemlje bi trebalo da sarađuju i da zajednički pronađu rešenje. Ljude je potrebno raspodeliti i prihvatiti tako da im se omogući novi početak. Oni moraju da dobiju priliku da se vrate u normalan život.

*Roberto Hilbert, 1984, je fudbaler Bajer Leverkuzena. Karijeru je počeo u Štutgartu, a 2010. je prešao u Tursku. U Bundesligu se vratio pre dve godine. Hilbert je angažovan i pomaže projekte za suzbijanje desničarskog ekstremizma. Član je inicijative „Pokaži rasizmu crveni karton“ i fondacije „Hana“, koja se bori protiv nasilja nad decom.