Grčka: zastrašivanje umesto azila, a može i drugačije
7. februar 2022.
Sigurnom rukom Hasan (naslovna fotografija) provlači dve dužine tkanine ispod igle na svojoj mašini. Rutinski. Iako mu je tek 18 godina, ima bogato iskustvo. U svojoj domovini Pakistanu počeo je da radi već sa 13 godina, u fabrici odeće, da bi pomogao porodici. Kaže da je prve tri godine radio bez plate, jer se to u Pakistanu računa kao obuka.
Od svoje šesnaeste radio je u različitim teksitilnim fabrikama, 12 sati dnevno, šest dana u nedelji za oko 50 evra mesečno. Pored loše ekonomske situacije, njegova porodica pripada bengalskoj manjini, koja je diskriminisana u Pakistanu. „Tamo nisam imao nikakva prava", priča Hasan. „Morao sam da pobegnem. Život mi je bio u opasnosti.“
U novembru 2018. Hasan je stigao u Grčku - kao maloletni izbeglica bez pratnje. Prva tri meseca proveo je na atinskim ulicama kao beskućnik. Kasnije je utočište našao kod migranata koje je upoznao. A onda je dopao u ruke policiji. Prebacivali su ga iz kampa u kamp, ali nije dobio nikakve dokumente. Saznao je od jednog poznanika za humanitarnu organizaciju, koja pomaže maloletnicima i koja mu je pomogla da se registruje.
Pored toga, jedna socijlana radnica mu je pronašla mesto u stambenom programu koji finansira EU i povezala ga sa nemačko-grčkom humanitarnom organizacijom „Naomi“. Zajedno sa šest drugih izbeglica, već godinu dana radi u jednoj tekstilnoj radionici, koja proizvodi održivu modu. Ima normalno radno vreme i fer primanja. Hasan je zahvalan. „Grčka država mi je dala prava i papire. I još imam ovaj posao. Presrećan sam zbog toga, rešio sam mnoge svoje probleme."
„Grčka vlada odbija izbeglice“
Dorote Vakalis je direktorka „Naomija". U Solun je došla pre pedesetak godina, kao evangelistička pastorkinja iz severne Nemačke. Ova, u međuvremenu, 70-godišnjakinja je uveliko u penziji, ali ne može da sedi skrštenih ruku zbog teške situacije u kojoj žive izbeglice u Grčkoj. „U Naomiju ljudi dobiju mogućnost da planiraju svoj život u Grčkoj, da šalju decu u školu i sami postanu deo društva“, priča Vakalis.
No, ovakvi projekti, nažalost, u Grčkoj nisu pravilo već izuzetak. Ono malo što ih ima, organizuju se privatno. Vakalis je šokirana zbog situacije u kojoj žive izbeglice u njenoj novoj domovini. Državnih programa faktički uopšte nema. „Englesku reč ‘deterrence‘, dakle zastrašivanje, naučila sam tek prošle godine“, kaže ova aktivistkinja za pomoć izbeglicama za DW. „Iz dana u dan mi postaje sve jasnije da celokupna politika u Grčkoj ima za cilj da odbije izbeglice."
Pušbekovi i teranje da idu dalje
Zemlja koja turiste vrbuje svojom gostoljubivošću, za izbeglice je sve samo ne sigurno mesto. Nedavno objavljeno istraživanje nemačkog magazina „Špigel" i istraživačke inicijative „Forensic Architecture“ (FA) je pokazalo da grčke službe izuzetno brutalno postupaju prema izbeglicama prilikom tzv. pušbekova na granici ove zemlje Evropske unije prema Turskoj. Migranti se drže u tajnim zatvorima bez hrane i pristupa toaletima, i tuku ih. Cilj je ljudima onemogućiti da podnesu zahtev za azil. Ali, to je ilegalno kako prema grčkom, tako i prema međunarodnom pravu.
No, i za one koji uspeju da podnesu zahtev za azil, situacija skoro da ništa nije bolja. Krajem oktobra 27 organizacija za ljudska prava je u otvorenom pismu istaklo da oko 60 odsto stanarki i stanara izbegličkih kampova, koji su finansirani sredstvima EU, nemaju materijalnu ni finansijsku pomoć. A tu spadaju i potražioci azila, kojima je isti odbijen, i ljudi kojima je priznat status izbeglice.
Prema jednom zakonu iz marta 2020. oni u Grčkoj više nemaju prava na izdržavanje, a istovremeno moraju da napuste objekte koji su namijenjeni za stanovanje potražilaca azila. Zbog toga mnogi od njih putuju dalje u zapadnu Evropu i tamo po drugi put podnose zahtev za azil – što zapravo nije dozvoljeno. Mnogi nemački sudovi su, zbog užasnih uslova u Grčkoj, od 2021. zabranili vraćanje tih ljudi u ovu zemlju u jugoistočnoj Evropi.
Otežan pristup procesu za dobijanje azila
Humanitarna organizacija „Mobile Info Team" (MIT) sa sedištem u Solunu, oštro kritikuje izbegličku politiku Atine. Uredba, uvedena u novembru 2021. mnogim migrantima onemogućava da uopšte podnesu zahtev za azil. Podnošenje zahteva za azil do sada je išlo preko Skajpa. Ali, dok se uopšte dobije termin za virtuelni razgovor sa službenim licem znalo je proći i po 14 meseci.
22. novembra 2021. grčko Ministarstvo za migracije ukinulo je sistem podnošenja zahteva preko Skajpa, bez da su o promenama informisali humanitarne organizacije u zemlji. Od tada se potražioci azila mogu registrovati samo u prihvatnom centru Filakijo na turskoj granici.
Saradnica MIT-a, Korina Lineker kritikuje to što je do ovog centra jako teško doći, i sumnja da vladu u Atini zapravo uopšte zanima pristupačnost. „Novi sistem prisiljava ljude da budu u prihvatilištima, u kojima nemaju nikakav kontakt sa grčkim stanovništvom, i samim tim nikakvu mogućnost da se integrišu u grčko društvo", kaže Lineker za DW.
Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.