Godina ebole

Počelo je 2. decembra 2013. Dvogodišnji Emil iz sela Meliandou u Gvineji dobio je bolove u stomaku, groznicu i povraćao je. Četiri dana kasnije je umro. U vrlo kratkom roku potom umiru i njegova majka, sestra, baka i jedna medicinska sestra. Naučnici tvrde da je Emil "nulti pacijent" - pacijent od kojeg je krenula epidemija. Na osnovu njegove priče oni su rekonstruisali početak najteže do danas zabiležene epidemije ebole u Zapadnoj Africi. Rezultate svog istraživanja objavili su u #link:http://www.nejm.org/doi/pdf/10.1056/NEJMoa1404505:"New England Journal of Medicine"#.

Krajem marta 2014. mediji već izveštavaju o 60 smrtnih slučajeva. Oko stotinu ljudi je zaraženo virusom. Ministarstvo zdravlja Gvineje prijavljuje epidemiju ebole Svetskoj zdravstvenoj organizaciji. U toku narednih sedmica i meseci virus se širi na susedne zemlje Sijera Leone, Liberiju i Nigeriju. U tom trenutku niko i ne sluti da će epidemija odneti skoro 6000 života, a da će se razboleti oko 18.000 ljudi.

"Neverovatan angažman medicinara"

Oko šest meseci nakon izbijanja ove bolesti, lekari upozoravaju da je epidemija izmakla kontroli. Radi se o najgoroj epidemiji otkako je pre 40 godina otkriven virus ebole. Organizacija Lekari bez granica registrovala je više od 60 mesta na kojima se virus širi. Ministri zdravlja zapadnoafričkih država pokušavaju da se bore protiv širenja bolesti velikom informativnom kampanjom.

Istovremeno SZO šalje molbu Klinici za tropske bolesti u Hamburgu da primi na lečenje Šeika Umara Kana, jednog od najvažinijih eksperata za borbu protiv ebole u Sijera Leoneu, koji se inficirao tokom rada. Do toga nije došlo i ugledni lekar postaje prvi medicinar koji postaje žrtva ove bolesti. Nešto kasnije se saznaje da se virusom inficiralo oko 240 medicinara i osoblja koje se stara za njegu bolesnika. 120 ih je umrlo. Uzroci za njihovu infekciju su preopterećenost radom i nedostatak sredstava za održavanje higijene, poput specijalnih odela i rukavica. "Ebola je praktično dovela do kraha zdravstvenog sistema u pogođenim zemljama", zaključuje Florian Vestfal iz organizacije Lekari bez granica.

"Mora se odati priznanje ogromnom angažmanu koji su pokazali medicinari i vlasti pojedinih zemalja", kaže Vestfal i dodaje: "Tražimo da se humanitarne organizacije angažuju i u običnim bolnicama u tom regionu kako ne bi došlo do potpunog kolapsa zdravstva."

Nema više opasnosti?

7. avgusta 2014. zabiežen je i prvi slučaj ebole u Evropi. Sveštenika Miguela Pajaresa vlada Španije je prebacila u Madrid, ali on ubrzo umire. Još neki inficirani humanitarni radnici prebačeni su u države Zapadne Evrope, ali nisu svi preživeli. Bez obzira na nekoliko smrtnih slučajeva, činilo se da su stacionari u izolaciji, koji postoje na klinikama na Zapadu, dobro opremljeni i da je virus tamo pod kontrolom. A onda je došlo razočarenje. Prvi put su se inficirale i medicinske sestre koje uopšte nisu bile u Africi. Obe su preživele.

Naučnici još uvek ne mogu da otkriju zašto neki pacijenti prežive, a neki umru. Lekar iz SAD Kent Brantli i medicinska sestra Nensi Vritebol dali su saglasnost da budu tretirani novim, eksperimentalnim lekom ZMapp. ZMapp je prethodno testiran samo na životinjama. Još uvek ne postoji lek koji je odobren za upotrebu. SZO je kratko nakon pomenuta dva slučaja izdao spornu preporuku da se u borbi protiv ebole koriste i lekovi koji još nisu dobili sve dozvole.

Pomoć na licu mesta

SZO je 8. avgusta 2014. zbog ebole proglasio vanredno epidemiološko stanje na međunarodnom nivou. Organizacija izveštava o 1000 mrtvih. Širom sveta se pojačavaju mere zdravstvene zaštite, na licu mesta se prave prihvatni centri, organizuju vazdušni mostovi i prebacuju medicinska oprema i medicinski radnici. "Pomoć je stigla prekasno. Nedostajalo je kvalifikovanog osoblja koje je prvo moralo biti obučeno za taj posao", opisuje Florian Vestfal akcije međunarodne zajednice. "Sada se mora raditi na tome da svaka zemlja bude u stanju da reaguje fleksibilno na svaki novi slučaj zaraze, kako bi se u korenu ugušila epidemija", navodi on.

Svetska banka je u tu svrhu izdvojila 150 miliona evra. UN je u Njujorku uspostavio Krizni centar za ebolu i za to odvojio oko 460 miliona evra. Osim toga, UN traži da zemlje donatori oproste dugove državama koje su najteže pogođene epidemijom. EU i SAD su povećale pomoć za te države. Ipak, socijalna i privredna situacija u zemljama regiona se pogoršava. Mere uvođenja karantina, ograničenje putovanja ljudi i transporta roba dovodi do nereda, panične kupovine, rasta cena i nestašice namirnica.

"Prvi zadatak u 2015. je da se uspostavi kontrola nad epidemijom", smatra Vestfal. U Liberiji ima razloga za umereni optimizam, ali stanje je i tamo i dalje napeto. Iz Sijera Leonea stalno stižu informacije o novim infekcijama. Zato je potrebno da međunarodna zajednica pruži pomoć i tokom 2015. i 2016. godine. "Nadamo se da epidemija ebole neće biti zaboravljena samo zato što se ređe spominje u medijima", kaže Vestfal.