Gde mediji greše
Brojke su poražavajuće. Širom sveta na sve više novinarki i novinara vrši se pritisak, ometaju se u obavljanju posla, u najgorem slučaju im se preti, hapse se i ubijaju. Uprkos svim međunarodnim naporima, vlade u zemljama poput Egipta ili Burundija sve bezobzirnije se odnose prema novinarima. U Turskoj se u okviru besprimernog represivnog talasa posle pokušaja puča dramatično pogoršalo stanje za novinare i medije: preko 150 novinara je završilo iza rešetaka, među njima i njemački novinar turskog porekla Deniz Judžel U zemljama u kojima se ratuje ili vladaju krize, poput Sirije, Avganistana, Iraka ili Jemena, novinari su i dalje izloženi smrtonosnim opasnostima – sa svih strana.
Upravo zbog toga je tako važan rad međunarodnih medija koji emituju program na više jezika. Njihov zadatak je, između ostalog, i snabdevanje cenzurisanih tržišta nezavisnim informacijama.
Ali ima još nešto: aktuelni izveštaj Reportera bez granica dokazuje da se sloboda medija sve češće nalazi pod velikim pritiskom i u etabliranim demokratijama. Neprijateljska retorika protiv medija u međuvremenu je kod političara u zemljama poput SAD ili Poljske očigledno postala sasvim uobičajena i ona otvara put za usvajanje restriktivnih zakona koji omogućavaju širenje nadzora od strane tajnih službi i ugrožavaju uzbunjivače.
Pre svih Donald Tramp, koji je u samo nekoliko meseci predizborne kampanje uspeo da diskredituje ozbiljno izveštavanje etabliranih medijskih kuća. Tramp koji svojim neproverenim informacijama zahvaljujući Tviteru u svako doba dana ili noći stiže do miliona ljudi. Neretko se radi o čistim lažima, vrlo redovno on ozbiljnom medijskom izveštavanju prebacuje ciljano širenje dezinformacija. Pogotovo onda kad se mediji bave Trampom kao osobom i njegovom politikom.
U toj stvari Tramp ima jaku podršku i to ne samo među svojim pristalicama. Čak i žestoki kritičari novog američkog predsednika slažu se s tvrdnjom da mediji već odavno nisu slobodni, da medijima upravlja krupni kapital ili barem da mediji oslikavaju tek mali deo stvarnosti normalnih ljudi.
Kritika nije ograničena na SAD. U zemljama poput Poljske, Francuske, Holandije pa i Nemačke poštovanje prema profesionalnom novinarstvu već odavno nije na tako niskom nivou kao danas. Zahvaljujući novim mogućnostima na internetu postoji i novi razvoj koji bi možda mogao postati najveća pretnja za slobodu medija: gubitak verodostojnosti.
Jer kada se novinarima koji su prošli profesionalnu obuku, novinarima koji su dužni da poštuju etička načela više ne veruje, onda ljudi sa specifičnim interesima imaju lagan posao u preuzimanju javnog diskursa na društvenim mrežama. Ili putem ciljanog dezinformisanja, širenja teorija zavjere ili kiber-mobinga omraženih osoba, koje zbog takvih napada često puknu. Etablirani formati vesti ne mogu da se bore s takvim razvojem. Zato što sve više gube na relevantnosti u javnom sučeljavanju.
To je jako opasno za demokratije. I nimalo nije jednostavno zaustaviti razvoj. Zapravo i medijski poslenici sami snose deo odgovornosti za takav razvoj. Zbog sklonosti da tvrdimo kako samo mi posedujemo istinu, ljudi poput Trampa imaju lagan posao.
Etablirani mediji mogu ponovno povratiti izgubljeno poštovanje samo ako uspeju da saslušaju ljude. Pogotovo one koji drugačije misle, one koje muči sumnja, one koji imaju briga, one koji imaju osećaj da su ignorisani – i zato se i okreću populistima s jednostavnim odgovorima. Medijski radnici treba da unesu red, ali ne treba moralno da definišu šta je dobro, a šta ne. Barem u Nemačkoj imamo pravni poredak koji vrlo dobro reguliše šta sme da se kaže i šta ne sme.