„Gastarbajterima“ treba odati priznanje

Na današnji dan pre pedeset godina, 10. septembra 1964, na železničkoj stanici Dojc u Kelnu, iz voza je izašao Portugalac Armando Rodrigez de Sa (fotografija gore). Svečano je dočekan, a na poklon je dobio moped. On je bio milioniti radnik-doseljenik, takozvani „gastarbajter“, koji je došao u posleratnu nemačku republiku. Prema podacima nemačke Savezne službe za statistiku, u toj zemlji danas živi 16,3 miliona ljudi sa takozvanim „migrantskim poreklom“, podseća Špigel u svom internet izdanju i dodaje: „Nacionalni koreni, socijalna struktura, kulturna, kao i politička orijentacija, vidno su šareniji nego 1964. godine. Jedno se međutim nije promenilo: na definitivno priznanje imigranti još i danas moraju da čekaju. Teškoće većinskog nemačkog stanovništva u odnosu prema doseljenicima najbolje se vide u rečenici koju je 2010. godine izgovorio bivši nemački predsednik Kristijan Vulf: 'Islam u međuvremenu pripada Nemačkoj'. Ta rečenica je naišla na velika protivljenja.“

Špigel piše da se od te izjave distancirao i Vulfov naslednik Joahim Gauk: „Gauk nemačku ulogu sve više objašnjava kao spoljnopolitičku, a po potrebi i kao ulogu vojno aktivnog igrača u globalnom odnosu snaga. […] Ono što su Gauk i mnogi drugi nemački političari zaboravili, oni koji imigrante vide ili kao problem ili zanemarljivu veličinu na domaćoj političkoj sceni, jeste to da stabilnost ne nastaje samo sa robusnom spoljnom, već i sa razboritom unutrašnjom politikom.“

„Isuviše dugo je nemačka javnost imigrantima davala osećaj da su problem oni. Kada doseljenike, njihovu decu i unuke, kao i ekonomski i kulturni doprinos koji su dali ovoj zemlje konačno doživimo ozbiljno, i kada shvatimo da je taj 10. septembar 1964. godine jednako važan za našu zemlju kao i pad zida, kada imigrantima i Nemcima sa migrantskim poreklom odamo priznanje koje zaslužuju, onda možemo da tražimo pozitivniju identifikaciju sa vrednostima zapadne demokratije i kod onih koji dolaze iz drugih kulturnih krugova, kod kojih se to ne podrazumeva. Moglo bi da bude veoma jednostavno: proglasimo 10. septembar za praznik ili barem za važan nacionalni dan na koji se obeležava migracija“, zaključuje magazin Špigel.

Šta koči strožiji zakon o azilantima?

List Velt piše o uvođenju strožijeg zakona o azilantima, koji nemačke vladajuće stranke žele da usvoje što pre, a koji je predviđen i koalicionim ugovorom demohrišćana (CDU/CSU) i socijaldemokrata (SPD). On predviđa da zemlje zapadnog Balkana – Srbija, Makedonija i Bosna i Hercegovina, budu označene kao zemlje sigurnog porekla. Usvajanjem tog zakona, izbeglice iz tih zemalja tema više ne bi imale šansu da dobiju azil u Nemačkoj. Velt objašnjava zašto vladajućoj koalicije još uvek ne polazi za rukom da usvoji taj zakon: „Vladajuće stranke imaju jedan problem: njihova koalicija u Bundestagu ima veliku većinu, ali u Bundesratu, gornjem domu nemačkog parlamenta koji taj zakon takođe mora da odobri, stvari izgledaju drugačije. Stranka Zelenih tamo može da osujeti sve planove vladajuće koalicije. Među njima je i odlučivanje o zemljama sigurnog porekla.“

„Zeleni zato mogu da se prave važni. Za popuštanje traže više usluga od druge strane. Međutim, koalicioni partneri na vlasti pokazuju veliku smirenost. Nema ni ponuda, ni pregovora. Ništa. Razlog za to je čista matematika. Naime, moguće je da Zeleni neće još dugo biti prividni div. Njihova moć u Bundesratu preti da nestane. Ona zavisi od ishoda izbora za pokrajinske parlamente koji se održavaju narednog vikenda. Ukoliko u Tiringiji, Brandenburgu i Saksoniji na kraju bude formirana crno-crvena koalicija (CDU/CSU-SPD), Zeleni u Bunderatu više neće imati šta da kažu. Demohrišćani i socijaldemokrate u tom slučaju bi imali 35 mesta, a time i apsolutnu većinu u gornjem domu nemačkog parlamenta. U tom slučaju usvajanje strožijeg zakona o azilantima više ne bi bio nikakav problem“, zaključuje Velt.