Filozofija čekanja i vruće supe

Reham Amairi bi dugo mogla da nabraja od čega je sve pobegla u poslednje vreme: od džihadista Islamske države, pobunjenika raznih boja, Asadovog režima... Svi su oni isti i uništavaju živote normalnih ljudi, u to je ova 23-godišnja Palestinka ubeđena. Reham upravo živi svoj drugi izbeglički život – prvi je provela u palestinskom kampu Jarmuk na južnom obodu Damaska, gde Palestinci žive još od 1948; u drugom je imala posla i sa nemirnom pučinom, kad je noćno Egejsko more preteće ljuljalo brodicu u kojoj je prevoz koštao 1.000 dolara. Trenutno Reham pokušava da utekne oštrom balkanskom vetru Vardarcu. „Ovde je strašno, tako je hladno“, kaže i sakriva lice dublje u kapuljači s lažnim krznom. „Već tri dana čekamo i spavamo u autobusima.“

Borba za supu

„Ovde“ – to je benzinska pumpa koja je u međuvremenu postala nadaleko čuvena. Nalazi se na Evropskoj ulici 75 u visini grčke varoši Polikastro. Makedonija je još samo 20 kilometara daleko. Na odmaralištu pumpe su autobusi poređani kao lego-kockice. Ukupno više od 80, što bi odgovaralo masi od 4.000 izbeglica. Iz Atine se ljudi ovde nemilice dopremaju jer je kamp u pograničnoj kasabi Idomeni prepun. Makedonci, međutim, uvek iznova zatvaraju granicu. „Nije Grčka za to kriva“, kaže jedan grčki policajac, maskiran debelim šalom. Ubeđen je da ni Skoplje ne odlučuje samo već je zatvaranje granice evropska rabota. Sa makedonskim kolegama nema, kaže, nikakve koordinacije.

Vlada u Skoplju s vremena na vreme u saopštenjima objasni zbog čega dozira priliv izbeglica. Jednom se radilo o navodnom problemu kod slovenske železnice. Onda su makedonski taksisti blokirali prolaz nezadovoljni što izbeglice – do nedavno sjajne mušterije – sada skoro bez izuzetka koriste autobus i voz da pređu tih dvestotinak kilometara do Srbije. Kada će i koliko ljudi biti pušteno kroz granicu da nastavi putovanje ka obećanoj zapadnoevropskoj zemlji, to ovde na benzinskoj pumpi niko ne zna.

Ni Jakob nema pojma. Ovaj raskrupnjali 25-godišnjak – plava kosa vezana u rep, odeća prljava od rada – je za razliku od izbeglica svojevoljno došao baš ovde i to iz Lajpciga. „Čuo sam da država i velike nevladine organizacije ne rade sve što je potrebno. I drugo, hteo sam konačno sam da se uverim šta se dešava.“ U svom gradu Jakob pripada anarhističkoj sceni, ali s osmehom priča da nisu svi ovde anarhisti. Pomagači su stigli iz Holandije, Švajcarske čak i s Novog Zelanda. Iz jednog ulupanog kombija iznose potrepštine i sipaju vrelu supu u plastične čaše. Stotine izbeglica mirno čekaju na svou porciju. Ta supa ima čitavu povest: mnogo je živaca i vremena trebalo da se vlasnica benzinske pumpe ubedi da ipak dozvoli da se na njenoj teritoriji dele topli obroci.

„Gospođa bi htela da prodaje svoj čips“, kažu dobrovoljci posprdno. No „gospođi“ se mora priznati praktični kapitalistički um i orijentacija prema potrebama mušterija. Mala kafeterija i prodavnica na benzinskoj pumpi vrve. Zaposleni su dodatni radnici kako bi nekako uspeli da isporuče dovoljno pilećeg girosa i slatkiša koje poručuju izbeglice. Jedan zid prostorije pretvoren je u neku vrstu butika, u kojem zimske jakne zauzimaju počasno mesto. Cene su, međutim, manje prilagođene mušterijama. Giros s pomfritom košta za gčrke uslove pustolovnih sedam evra, tanjir supe dobija se za šest.

Rutina

Napolju gore desetine logorskih vatri. Održavaju ih uglavnom zaigrana deca, nestrpljiva da dodaju novu grančicu u plamen. Mladići igraju fudbal i odbojku. Neki su se šćućurili u komorama autobusa u kojima obično stoji prtljag – tu je dovoljno toplo, a nema teškog ustajalog mirisa kao gore među sedištima. Dvojica muškaraca rasprostiru ćebe i izuvaju cipele pred večernju molitvu. Balkanska ruta pokazuje kako se određene rutine razvijaju za tren oka svuda gde su izbeglice prinuđene da čekaju. Rutina ima i ružnu stranu. Jedna majka nasred asfalta menja pelene svom sinčiću jer nema bolje rešenje. Desetine roditelja sa svojom decom čekaju pred mobilnom stanicom Lekara bez granica. Deca kašlju ili bezvoljno vise iz roditeljskih ruku.

„Mnogi od ovih ljudi nemaju pojma da neće moći da prođu – to saznaju tek na granici“, kaže Jakob. Time misli na sve koji nisu Sirijci, Iračani i Avganistanci i time u tumačenju balkanskih zemalja spadaju u „ekonomske migrante“. Osim toga, u sredu su Makedonija, Srbija, Hrvatska, Slovenija i Austrija dogovorile da ne propuštaju nikog ko nema „ispravna putna dokumenta“. Ostalo je nejasno da li to znači da će biti zaustavljeni svi koji nemaju pasoš. Šta rade oni kojima je zabranjen prolaz? „Mnogi pokušavaju da pređu zelenu granicu peške ili čekaju po šumama. A porodice s malom decom koje nisu u stanju za tako nešto... pa, uvek ima autobusa koji voze nazad u Atinu.“ Evropa je zakazala, i to namerno i organizovano, smatra lajpciški anarhista Jakob.

Reham Amairi se slabije razume u politiku. Mlada Palestinka ima sirijski pasoš i čeličnu volju da nekako stigne do Hamburga gde je njen brat već duže vreme smešten kao izbeglica. „Ja sada nemam dom. Nadam se da ću naći novi i da ću naći mir.“ Dok krupne kapi kiše polako utišavaju graju benzinske pumpe, Reham još kaže da bi u Hamburgu volela da nastavi studij engleske književnosti. Ili da postane medicinska sestra. Njoj je svejedno.