Fakultetski obrazovani džihadisti
29. avgust 2017.
Tunis je na mukotrpnom putu ka demokratiji. Ipak, u poređenju s brojem stanovnika, ta zemlja izvozi neobično veliki broj ekstremista koji se priključuju teroristima „Islamske države“ ili nekoj drugoj džihadističkoj grupi. I još jedna zemlja Magreba – Maroko, prilično mirna država u kojoj od 2011. nije bilo nikakvog terorističkog napada, takođe se može povezati sa teroristima. Naime, mnogi teroristi, pa i onima koji su planirali napad u Barseloni, imaju marokanske korijene. Odakle ekstremizam stiže u zemlje Magreba?
Rida Radui je advokat i bio je angažovan na proceni dokumenata s podacima oko 1.000 osoba osumnjičenih za terorizam u Tunisu. Došao je do sledećeg zaključka: „Više od tri četvrtine osumnjičenih mlađi su od 34 godine. To je nova generacija koja nije bila pod stegama diktature i relativno je dobro obrazovana. Četrdeset odsto njih išlo je na fakultete.“
Neki od njih prilično dobro su obrazovani. Pored toga, 70 odsto osumnjičenih, čiji su dosijei pregledani, prošli su kampove za obuku u inostranstvu. Polovina osumnjičenih je sa ekstremistima došla u kontakt preko verskih tekstova, dok su drugi u navodno verski motivisanu borbu prešli iz miljea sitnog kriminala. Ipak, ne postoji jedinstven ili za sve zajednički put u ekstremizam, mnogo je različitih motiva i uzroka.
Preventivne strategije za borbu protiv radikalizma
Radui i njegove kolege utvrdili su između ostalog i to da su državni zatvori postali pravi centri radikalizma. Radui se žali da tunišanska vlada ni šest godina nakon revolucije nema nikakav recept za borbu protiv radikalizacije. „Vlasti moraju da razviju koncept deradikalizacije, ali toga još uvek nema.“ To znači da ne postoji nikakva preventivna strategija – a nju i nije lako razviti, jer je neophodno najpre istražiti i shvatiti sam fenomen radikalizma.
Po tom pitanju u Maroku bi mogli da budu od pomoći ljudi kao što je Abu Hafsa. On je u mladosti bio poznat kao radikalni salafistički propovednik, a nakon što je u zatvoru proveo devet godina, ponovo je uzeo svoje pravo ime, Mohamed Rafiki.
Samo jedno tumačenje Kurana?
Rafiki priča kako je postao religiozni ekstremista: „Moj otac je bio religiozan, vrlo dominantan i konzervativan čovek, kao i njegovi prijatelji“. Mladi Mohamed Rafiki školovao se delom i u Saudijskoj Arabiji, gde se Kuran interpretira prema vehabijskom učenju, odnosno puristički, gotovo bukvalno.
Kako je postao vjerski ekstremista? „Učili su me samo jednom tumačenju islama, nijedan učitelj mi nikada nije rekao da postoji više različitih interpretacija. To sam naučio tek kasnije i za mene je to bio strašan šok.“ A pre tog šoka, Rafiki je u Maroku propovedao protiv nevernika. Pozdravio je i terorističke napade 11. septembra 2001. godine, nazivajući ih pravednom kaznom za nevernike.
Vehabizam, ekstremno konzervativno učenje, danas se smatra plodnim tlom za nastanak takozvane „Islamske države“. Tokom sedamdesetih i osamdesetih to učenje stiglo je i u Maroko. Ta faza reislamizacije odigrala se u vreme vladavine kralja Hasana II. Kralj je želeo da suprotstavi levici koja je dovodila u pitanje marokansku monarhiju. Stručnjak za religiju na kraljevskom institutu u Rabatu, Ahmen Asid to opisuje ovako: „Vehabizam bi trebalo da obezbedi mir, jer se on zasniva na ideji da vladar zna šta je u interesu muslimana i da to svako treba da prihvati. Boriti se protiv vladara, u vehabizmu se smatra zločinom“.
Borba protiv radikalizma mora biti zajednička
Konzervativno učenje islama ustoličilo se u Maroku u školama i na fakultetima. Maroko u smislu odnosa prema religiji postaje sve konzervativniji i autoritativniji, a delom i radikalniji. Salafisti su podsticali mlade ljude koji su živeli na marginama društva na nasilje u ime islama. Dvanaest atentatora iz jedne sirotinjske četvrti u Kazablanki ubilo je tokom 2003. ukupno 40 ljudi. To je za Kraljevinu Maroko bio strašan poziv za buđenje. Otada u toj državi pokušavaju da se s tim bore većom kontrolom islamskih propovednika i imama i s više investicija i novca za siromašne četvrti u velikim gradovima.
Godine 2015. osniva se „Centrala za pravne istrage“ (BCIJ), koja se smatra glavnom marokanskom antiterorističkom centralom. Šef te Centrale Abdelhak Kijame kaže da je od osnivanja pa do danas razbijeno 46 terorističkih ćelija u Maroku. Pored toga, Kijame navodi i brojku od 1.664 ljudi – toliko Marokanaca se pridružilo različitim džihadističkim grupama u inostranstvu – većina je otišla u IS. „Mi moramo da se borimo protiv osnovnih uzroka radikalizma. Pri tom je podjednako važna uloga porodice, škole i civilnog društva, jer je ovo izazov za sve nas“.