Evnusi na opijumu i Lice Čovečanstva

Piše: Vladimir Pištalo

Beograd je bio pun izbeglica. Primetio sam da mnogi imaju neobično, rekao bih nerealno svetle oči. One su trag krstaških ratova ili nekog drugog nepoznatog izvlačenja na genetskom ruletu. Te oči, pozajmljene pre osamsto godina, izbeglice donose nazad u Evropu.

Bilo ih je svuda po Beogradu, neki u hotelima, mnogi u parku ispred autobuske stanice. Hvala bogu da mesecima nije bilo kiše. Jasmina me je nazvala i predložila da ponesemo antibakterijske maramice, koje su potrebne majkama koje presvlače i brišu malu decu. Srbi su pomagali Sirijcima, Libijcima, Avgainistancima i ostalima. ( Ja sam viđao samo Sirijce.)

Naravno, čule su se i ksenofobične izjave. Cvetale su i teorije zavere. Na primer, Amerika je poslala migrante u Evropu kako bi u opustelim zemljama mirno eksploatisala naftu. Amerika nam je uputila izbeglice da bi nacifikovala Evropu i destabilizovala je kao ekonomskog konkurenta. U tim pričama žrtve terora su se često brkale sa teroristima. Prostitutke su se žalile da im izbeglice u parku pored beogradske autobuske stanice kvare posao.Istovremeno, Srbi su pomagali Sirijcima. U svom izveštaju CNN je pohvalio Srbiju kao zemlju koja je najbolje dočekala izbeglice. Patrijarh Srpske pravoslavne crkve apelovao je da se pomogne hiljadama beskućnih ljudi. Premijer je pozvao građane da pokažu razumevanje prema pridošlicama, podsećajući na izbegličko iskustvo stotina hiljada Srba proteranih sa Kosova i iz Hrvatske. U ovom iskustvu Srbi nisu sami. Setimo se dvesto hiljada izbeglih iz Mađarske 1956. godine, poljskih i sudetskih Nemaca, pa čak i američkih unutrašnjih izbeglica koje je opisao Džon Štajnbek u Plodovima gneva.

Glavni urednik beogradskog nedeljnika Vreme Dragoljub Žarković pričao bi mi kako je tiraž njegovog magazina devedesetih godina padao svaki put kad bi na naslovnu stranu stavili sliku srpskog izbeglice.

Ljudi ne vole da ih vide.

Ali videli smo strašne stvari, pretrpane brodove na kojima očajnici sisaju limun da ne žedne, utopljenu decu i kamione mrtvih.

Da li ste mislili da ćete u Centralnoj Evropi videti kako beli ljudi u čizmama i uniformama paradiraju pored muškaraca, žena i dece, semitskog izgleda, koji kleče dok im ne daju nekakav broj, koji bi im najradije tetovirali? Ti snimci su nam nedavno stigli iz Mađarske. Emigrantska kriza je samo kristalizovala nostalgiju za fašizmom, koja odnedavno latentno tinja u Evropi. Dovoljno je pogledati porast uticaja desnih stranaka od Finske, Grčke do Velike Britanije i Francuske. Naravno to nije isti fašizam kao pre sedam decenija. On u svojoj retorici mržnje ume da se zaustavi na vreme, pa sad govorimo o prihvaćenom, gotovo respektibilnom fašizmu. Jesam li rekao respektibilni fašizam?

Ne radi se samo o Evropi. Čitav svet je bez vizije. Današnji političari deluju kao pohlepni evnusi na opijumu. Oni misle da ih ništa ne može iznenaditi i zato će ih sve iznenaditi. Ova kriza ih je iznenadila. A zašto? Milioni severnoafrikanaca u Francuskoj, Indijaca i Pakistanaca u Engleskoj rezultat su kolonijalne prošlosti tih zemalja. Nikakvo čudo što će neokolonijalni projekti, kao što je avantura u Iraku, pa i u Siriji, doneti nove milione izbeglica u Evropu. Britanija koja je u invaziji na Irak direktno učestvovala, primiće tri ili četiri procenta emigranata. Nemačka šezdeset odsto?! Još jedna je od nesavršenosti nesavršenog sveta!

Amerika, u koju sam doputovao pre nekoliko dana, jer tu živim osam meseci godišnje, prima osam hiljada sirijskih izbeglica. U Americi se izbeglice nazivaju „migrantima“, a ne izbeglicama, kako bi ih disasocirali od sirijskog sukoba. U naletu inspirisane naivnosti, jedan analitičar je za bekstvo miliona Sirijaca od njihovih dželata okrivio Bašara al Asada i globalno zagrevanje. Do pre koju godinu američki mediji su predstavljali Asadov pad kao pitanje dana, između ostalog zato što Sjedinjene Države u Siriji pomažu mitske „sekularne snage“. Koje sekularne snage?

Sirijske izbeglice ovaj put moramo videti. Pitanje je šta vidimo kad gledamo u njih?

Meni, kome londonski Hajd Park nedeljom, Menhetn ili Berlin izgledaju kao dobar model za uređenje planete, čini se da gledamo Lice Čovečanstva. Obični mađarski ljudi koji im pomažu i sjajni austrijski volonteri pokazuju nam Lice Čovečanstva. One kovrdžave devojčice i mlade majke, onaj herojski čovek koji je dogurao paralizovanog oca do granice Austrije, predstavljaju nam Lice Čovečanstva. I predstavljaju ga mnogo bolje nego vojnici koji ih teraju da kleče.