Erdoganova dvostruka strategija prema Kurdima

„Preduzećemo odlučne korake da ostvarimo našu viziju i da Tursku i čitav region oslobodimo terora“, rekao je predsednik Redžep Tajip Erdogan tokom svog novogodišnjeg obraćanja javnosti. Njegove reči bile su usmerene na trenutni proces pomirenja između Turaka i Kurda, koji je pre tri meseca pokrenuo Erdoganov koalicioni partner Devlet Bahdželi, lider Partije nacionalističkog pokreta (MHP).

Najpre godinama zahtevati nečiju smrt, a potom tu istu osobu iznenada pozivaju u parlament? Upravo to je uradio ultranacionalista Bahdželi pre tri meseca, iznenadivši time kompletnu tursku javnost. Pre nego što je preduzeo tu inicijativu, njegova stranka godinama se zalagala za ponovno uvođenje smrtne kazne, uglavnom kako bi pogubila zatvorenog Abdulaha Odžalana, lidera zabranjene Radničke partije Kurdistana (PKK). Ali MHP sada namerava da Odžalana pozove u parlament kako bi održao govor u kome bi borce PKK pozvao da predaju oružje.

Vreme je za nadu?

Paravojna formacija PKK osnovana je 1978. godine. Ona je u Evropskoj uniji i SAD klasifikovana kao teroristička organizacija i u oružanom je sukobu s turskom državom od 1984. Danas postoji ukupno oko 30 miliona Kurda, koji, zbog podjela nakon završetka Prvog svetskog rata, žive na područjima Turske, Sirije, Irana i Iraka. Oni se otada bore za svoju državu ili barem za veću autonomiju, koja im je do danas u Turskoj uskraćena. Smatra se da je tokom nasilnog konflikta između Turske i PKK u periodu između 1984. i 2009. godine stradalo 40.000 ljudi. Osnivač PKK Odžalan od 1999. godine je u zatvoru na ostrvu Imrali u Mramornom moru.

Imajući u vidu taj kontekst, kada se ultranacionalista Bahdželi u parlamentu rukovao s predstavnicima prokurdske Partije narodne emancipacije i demokratije (DEM), to je predstavljalo istinsko iznenađenje za tursku javnost. Samo nekoliko dana kasnije, apelovao je na lidera PKK Abdulaha Odžalana da se preda oružje. Potom se osvrnuo i na „hiljadugodišnje bratstvo“ između Turaka i Kurda, i rekao: „Problem Turske nisu Kurdi, već njihova separatistička, teroristička organizacija. Odžalan bi trebalo da dođe u parlament i objaviti da će PKK biti raspuštena.“

Nakon tog Bahdželijevog apela, dva predstavnika prokurdske DEM su 28. decembra posetila Odžalana u zatvoru, nakon čega su izjavili da su „puni nade“. Trenutno su u toku konsultacije između političara DEM i predstavnika Erdoganove vlade i opozicije.

Sve za Erdogana?

Poznavaoci prilika pretpostavljaju da se iza trenutne inicijative krije politički cilj: omogućiti Erdoganu da se kandiduje za novi mandat nakon 2028. godine, što, prema važećem ustavu, nije moguće.

Tehnički gledano, postoje dve mogućnosti da se Erdogan ponovo kandiduje: ili da se promeni ustav ili da parlament odluči da se održe prevremeni izbori. No, problem je u tome što vladajućem savezu nedostaje 45 glasova da takvu odluku donese. A prokurdska DEM u parlamentu ima ukupno 57 poslanika – uz njihovu pomoć mogla bi da se donese odluka o prevremenim izborima.

Politikolog Berk Esen s Univerziteta Šabanči u Istanbulu kaže da postoji još jedan mogući motiv: Erdoganova Stranka pravde i razvoja (AKP) više ne može da pobedi na izborima, jer joj nedostaju glasovi Kurda: „Erdoganov sistem je u velikoj političkoj i ekonomskoj krizi. To smo mogli da vidimo i na lokalnim izborima u proleće 2023. U sadašnjim uslovima, kurdski birači radije glasaju za opozicione kandidate – što je trend koji Erdogan želi da preokrene.“

Prema različitim procenama, Kurdi čine od 15 do 20 posto turske populacije. Vladajuća koalicija mora nešto da učini kako bi zaustavila taj trend, kaže Esen. Osim toga, ta inicijativa u vezi s Odžalanom ne može biti da potiče samo od MHP: „U našem autoritarnom sistemu takav iskorak ne može da se napravi bez Erdoganove saglasnosti“, uveren je Esen.

Lažni optimizam?

„Nakon poraza na lokalnim izborima 31. marta AKP je shvatila da strategija kulturne polarizacije više ne funkcioniše“, kaže politikolog Deniz Jildirim. Međutim, ovo nije prvi put da turska vlada pokušava da pokrene proces pomirenja s Kurdima. I u prošlosti je bilo zvaničnih inicijativa da se ispune kurdski zahtevi prema turskoj državi, ali su svi pokušaji – koji su nazivani „otvaranje“, „rešenje“ ili „proces normalizacije“ – propali.

Kakve su sada šanse za uspeh? „Kad političari javno kažu da su puni nade i time nagoveštavaju da je mir bliži nego ikada ranije, onda mora da je postignut određeni napredak iza zatvorenih vrata, odnosno proces je morao u nekoj meri da doživi progres“, kaže Jildirim. On ipak upozorava na preuranjeni optimizam:

„Naravno, Turska mora da reši taj hronični problem mirnim putem kako se više ne bi prolivala krv. Međutim, bilo bi naivno očekivati da se to dogodi u vreme autoritarne centralizacije, dok su medijske slobode i sloboda izražavanja u zemlji potpuno iskorenjeni, a univerzitetima uskraćena mogućnost delovanja“, naglašava politikolog Jildirim.

Nema pomirenja s Kurdima u Siriji

Turska po pitanju Kurda sledi dvostruku strategiju: dok u zemlji propagira pomirenje s Odžalanom i PKK, milicije koje upravo Turska podržava pokreću oružane akcije u Siriji protiv kurdskih boraca iz tzv. Narodnih zaštitnih jedinica (YPG). Turska na njih gleda kao na pretnju svom teritorijalnom integritetu – baš kao što gleda i na PKK. Ali, dok Turska na YPG gleda kao na sirijski ogranak PKK, Sjedinjene Države podržavaju YPG. To odnos snaga u regionu čini još komplikovanijim.

Turska zahteva od prelazne sirijske vlade da raspusti kurdsku miliciju YPG, koja kontroliše velika područja na severu Sirije. Zahtevi Turske iz perspektive Kurda nisu realni, objašnjava politikolog Esen: „Nakon dugogodišnjeg krvoprolića, YPG su se u severoistočnoj Siriji etablirale kao faktor moći. Bez obzira na to kakav bi sporazum mogao da bude postignut u Turskoj, do predaje oružja najverovatnije neće doći.“

*ovaj članak je najpre objavljen na nemačkom jeziku