Epitaf za sajamske hale

Dan je lep, miholjsko leto obara sve temperaturne rekorde. Ali se ovaj put šetnji po halama Beogradskog sajma radujem manje nego uobičajeno. Ne mogu da pronađem uzrok blagoj zlovolji koja se meša sa trunčicom sete. Možda je do mene.

Možda je reč o iskustvu koje prigušuje čaroliju. Nekoliko decenija učešća u književnim ritualima – a Beogradski sajam knjige je jedan od najmasovnijih – naučio me prostoj istini da se uglavnom osrednja i preterano komercijalizovana stvarnost književnog pogona i moje shvatanje književnosti do te mere razmimoilaze, da to u meni izaziva nelagodu. Nema tu ljubavi, ali postoji najmanji zajednički imenilac – knjiga.

Želim li da doprem do nekoliko stotina ljudi koji su spremni da pročitaju makar jedan lirski tekst, onda mi je potreban izdavač. Njih je u eri diktature romana i obilja loših stihova na društvenim mrežama sve manje.

Ili, ako želim da neko objavi moj prevod sa nemačkog, onda moram da ga ponudim. Kako god, sajam je svakako pijaca na kojoj je piscu i prevodiocu dozvoljena iluzija da je baš njegov duhovni proizvod potreban nekom idealnom izdavaču koji je spreman da u njega investira.

Valjda tražimo kontinuitet u ponavljanju rituala iz branše, da bismo lakše podneli svet koji se sve brže menja. Uzalud junaci mojih studentskih lektira – Heraklit ili koji milenijum mlađi od njega Kjerkegor, upozoravaju da u jednu vodu ne možeš dvaput ući te da ponavljanja nema. Volimo da verujemo da je to isti onaj Sajam pre pandemije, ili čak pre dve, tri ili četiri decenije. A nije.

Od mog prvog dolaska na Beogradski sajam knjiga sredinom osamdesetih svet u kojem živim više puta se raspadao i rekonfigurisao. Na to me podsećaju naslovi na štandu sa starim knjigama, sa kojim se čovek skoro sudari kada izađe na stajalištu Sajam.

Naslov „Istorija Jugoslavije“ koji su potpisali Ivan Božović, Sima Ćirković, Milorad Ekmečić i Vladimir Dedijer, objavljen je pre tačno pola veka. Te 1973. je Jugoslavija bila činjenica. Danas čak i nama koji smo rođeni i odrasli u toj zemlji, ona izgleda kao daleki san. Sladak ili košmaran, kako kome. Tu je i srpskohrvatsko-engleski rečnik. Jedan od ta dva jezika se nominalno raspao na sastavne delove. A na njemu sam objavio svoje prve dve knjige.

Silazak u sajam

Do ulaza u Sajam morate doći apsurdnim putem, spuštajući se od stajališta duboko u pothodnik, naravno bez pokretnih stepenica, a onda opet naviše, na drugu stranu tunela. U pothodniku vas čeka ogroman bilbord jednog od najplodnijih srpskih publicista u poslednjih nekoliko decenija, zvezde Hepijevih retrošovinističkih televizijskih posela, bivšeg haškog pritvorenika i osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja. Mislili ste da ćete na prilazu hramu knjige videti lica Andrića ili Crnjanskog? Nekog savremenog pisca? Ne. Vojvoda preporučuje svoja izdanja u kojima jezikom Crvenog bana već u naslovu huška nacionalističke demone na one koji ne pristaju da mrze ili koji su mu se ideološki našli na putu. Beogradski sajam knjiga 2023.

Konstatujem da se vojvoda, koji se inače ponaša kao Vučićev advokat, postao jedna od figura u sveopštem Rijalitiju Srbija. Stalna toksičnost javnog govora, bezočno laganje i pljuvanje neistomišljenika na svim kanalima, kao da su smanjili upotrebnu vrednost Šešelja i od njega napravili pohabani i skoro zaboravljeni klovnovski prototip. U zemlji u kojoj je trijumfovao šešeljizam kao način ophođenja, rodonačelnik je postao suvišan. Njemu za utehu, glavni režiser rijalitija je njegov najbolji učenik.

Ljudi mojih godina, sa kojima, evo ulazim kroz sajamske kapije, promenili su najmanje četiri državljanstva, a da se nisu makli iz svog kraja. Tako se istorija poigrava sa onima koji veruju da ih se promene ne tiču. One im se onda dogode.

Rušitelji

Hale su još uvek tamo gde su bile i lani. Poređane su za posetioca nelogičnim redosledom. Hala 1 je na kraju. Tako prođem najpre kraj svih onih hala koje će po volji vlasti biti srušene. Ne mogu da ne pomislim na koncert Erika Kleptona u jednoj od njih, početkom osamdesetih. Ili na to da je sa Sajma Televizija Beograd emitovala svoju prvu emisiju. Ovde su dolazili pisci kao što su Alen Rob-Grije, Erika Džong, Čarls Simić I mnogi drugi. Niz će se uskoro prekinuti.

Beograd na vodi se pretvara u zver koja guta okolnu supstancu. Nije mu dovoljna cela desna obala Save od pokojne železničke stanice do Mostarske petlje. Sada je alavi građevinski tim bacio oko i na Beogradski sajam. Najavili su da će da ruše ove hale, a za Expo 2027. biće izgrađene starije i lepše, negde kod Surčina.

Ne treba računati na neki otpor. Dolazeći na Sajam, čuo sam ostarijeg gospodina kako jednoj gospođi objašnjava da je dobro što ruše. „Gde je u svetu sajam usred grada?" Gospodin očito ponavlja partijske fraze kojima su ga nakljukali na kontrolisanim kanalima. Ko onda gospodinu da objasni da je najveći sajam knjiga na svetu, onaj u Frankfurtu, na petnaestak minuta hoda od glavne železničke stanice?

Možda sam zbog svega ovoga pomalo setan? Misao da ovo što gledam, klince i bibliotekare, koje su ovamo dovukli na ekskurziju, pisce koji žmirkaju na suncu uz kafu u bašti bistroa na ulazu u prvu halu, zapravo vidim poslednji put?

Halu 1 u koju ulazim, jedino će da poštede, barem za sada. Verovatno ju je izbavila činjenica da je ona jedan od bisera moderne arhitekture posle Drugog svetskog rata. Arhitekta Milorad Pantović, se u vreme jugoslovenske kraljevine školovao u Beogradu, Berlinu, Parizu i Njujorku. Nekoliko godina je radio na projektima kod Le Korbizjea. Ali ovde se odlučio za italijanske i vizantijske uzore, stvorivši jedinstvenu građevinu pod kupolom. Za nju kažu da je sa rasponom od 109 metara najveća kupola od prenapregnutog betona na svetu.

I zaista, tek sada kada mi vlast u ovoj zemlji obećava da će da sruši sajamske hale, te da će preko volje da poštedi ovu lepoticu, shvatam do koje mere mi se Sajam knjige uvukao pod kožu. Sećam se svoje prve knjige na štandu sarajevske „Svjetlosti“. Onda moje izostajanje devedesetih. Ponovno pojavljivanje, kod bosanskih, hrvatskih, srpskih izdavača u prve dve decenije ovog milenijuma. Niz prevoda. Antologije koje sam potpisao.

U lažnom hramu

Upoznao sam način funkcionisanja predratnih i posleratnih književnih scena. Sada znam – lepše je samo čitati knjige. Upoznaš gomilu pisaca i vidiš da većina nije ništa manje uključena u ortačko-burazerske šeme od drugih ljudi. Ljudi iz čitanke u laktanju za blizinu kazanu, u trange-frange kombinacijama za nagrade i sinekure izgledaju posebno jadno. Ja tebi vojvodo, ti meni serdare. I sve to rade za manje pare nego filmadžije ili političari.

Svakako, postoji i značajan broj onih koji istrajno I dobro pišu mimo svega toga. Valja ih samo prepoznati.

Odozgo, kroz otvore na kupoli dopire svetlo. Arhitekta Milorad Pantović je usred jugoslovenskog komunizma podigao betonski hram. Mada je građevina funkcionalna i sekularna, svaka uspela kupola ima nešto od sakralne okrenutosti nebeskom svodu, zapravo je replika nebesa.

Majka je bila učiteljica. To joj nije bio samo poziv već i pozvanje. U kući se negovao kult knjige. Ovaj prizor bi je obradovao – bezbroj knjiga pod kupolom. Hram lepote i znanja. Verovatno bi je, nakon podrobnijeg upoznavanja sa štandovima, začudilo današnje srpsko izdavaštvo. Mnogo domaćeg šovinističkog treša. Mnogo anglosaksonskog i domaćeg lakog đubreta. Starlete, kriminalci i ratni zločinci kao autori; muzičari, gatare i nadrilekari kao pisci. I među njima svi mi, moje izgubljeno književničko pleme. Usred ostvarene postmoderna utopije – anything goes.

Staromodni među nama još uvek priželjkuju lovorike na prošlovekovni način – poneki visokoparni govor u čast živog klasika u sali punoj sedih glava. Dve minute u kulturnom dnevniku. Ali književne nagrade su privatizovane, ideologizovane i korumpirane. Onih nekoliko književnih časopisa koji su preživeli, nemaju moć vrednovanja. Književna kritika se povukla u akademski bastion. Mediji nekritički prenose marketinške poruke izdavača. Uspeh je danas – viralnost na mrežama, tiraž, medijska prisutnost. Uspešan pisac je junak sporedne radnje u rijalitiju.

Površina i pozicija – znak moći

Već poznajem skoro sve izdavače poređane na kružnoj galeriji i u parteru. Ovalna struktura hale pomaže da se konstituiše vidna hijerarhija. Izdavači sa više novca su poređani duž glavnog koridora, koji halu kao jabuku deli na levu i desnu polovinu. Štandovi između „Ulice Borislava Pekića“ i „Ulice Ive Andrića“ su unutar tog koridora i zakupljenim kvadratima, kao i brojem naslova pokazuju komercijalnu moć. Na levoj i desnoj strani su njihovi konkurenti, koji imaju iste ambicije, ali nešto manje snage.

Za mene je kao i svake godine pravo zadovoljstvo da najpre obiđem manje štandove na kružnoj galeriji. Tu se nalaze moji srpski izdavači – Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“ iz Kraljeva ili Kulturni centar Novog Sada, kao najpoznatije adrese za poeziju u Srbiji, verovatno jer su ih odnegovali pesnici Dejan Aleksić i Živorad Nedeljković u Kraljevu ili Alen Bešić u Novom Sadu. U komšiluku je i Partizanska knjiga, za koju sam sa nemačkog preveo satire Hajnriha Bela i priče koje je napisao luksemburški pisac Gi Helminger.

Siđem dole u vrevu partera, ali idem polukružno, uz zid iza kojeg, znam, ravnodušno protiče Sava.

Na štandu izdavača Treći trg pronađem knjige ovogodišnjeg književnog nobelovca Juna Fosea. Iako je najpoznatiji kao dramski pisac, on je ostao veran i poeziji i prozi.

Njegovu liriku „Pas i anđeo“ Treći trg je objavio još 2019, a prozu „Jutro i veče“ dve godine kasnije. Radoš Kosović je inače sa norveškog preveo niz naslova među kojima neke imam u svojoj biblioteci. Raduje me da je zapravo alternativna izdavačka kuća bila boljeg njuha od velikih izdavača. Moraću da potražim i izdavačku kuću Blum koja je objavila Foseov roman Melanholija.

Velikima zapravo više i ne idem. Tamo knjige uglavnom izgledaju kao bombonjere i valjaju se na kilo.

Ko zna išta o smrti?

Mogao bih da svratim do hale sa starim knjigama i stripovima. Ili do restorana na spratu. Ali danas mi se ne ukrcava u vremeplov. Sreo sam samo nekoliko poznanika, razmenio nekoliko rečenica. Nekada sam znao ovde presedeti i cele dane. Odlazim kući.

Prelazim plato ispred hala, sporo hodam ka izlazu.

Vidovitom odlukom uprave Sajma odavde su pre nekoliko godina uklonili trafike sa roštiljem i kafanske brvnare sa baštama. Mislili su da uvedu red na dubokom Balkanu, a samo su Sajmu knjige uzeli dušu. Na najvećem svetskom sajmu knjige u Frankfurtu hrana je uglavnom loša i preskupa. Ovde je bila dobra. Samo neviđeni skorojevići mogu da pomisle da je pljeskavica neprijatelj književnosti.

Razmišljam o tome kako se kancerogeno tkivo Beograda na vodi širi desnom obalom Save, bez namere da stane sve do Ade. A jednim rukavcem sigurno namerava da prodre na Hipodrom, u prostor između Senjaka i Košutnjaka.

Da kažem ostalim halama zbogom? Ko zna. Možda se to neće desiti tako brzo. Ljudi koji su smislili rušenje Beogradskog sajma jesu isti oni koji su obećavali metro. Jedina nada za ove hale, za mesto koje mi je drago, jeste traljavost moćnika u ispunjavanju obećanja, njihova proizvoljna i nedosledna režija šešeljevskog rijalitija.

Ove godine je počasni gost sajma Francuska. Moto je stoga dosledan: „Vive les livres! Živele knjige!“ Obično se tako kliče vladarima koji će kratko živeti.

U prevozu do Banovog brda čitam stihove Juna Fosea. Ta poezija mi se ne otvara odmah. Sve do stiha:

Jer ko zna išta o smrti

osim ovoga: nema veće sramote

To osetim kao epitaf za sajamske hale. Za jednu epohu i njene knjige.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.