Dva i po metra rata

Prvo su počeli da objavljuju knjige ljudi koji u normalnim okolnostima ostaju u svojim akademskim i publicističkim nišama – prevodioci, dopisnici iz tog pomalo skrajnutog ćoška Evrope, slavisti, istoričari i retki poznavaoci prilika. Posle rata su došle knjige koje su ga manje-više suvislo u retrovizoru objašnjavale.

Balkan u niši

Pošto su se reflektori svetskih medija u novom milenijumu okrenuli prema novim ratištima i usredsredili na novu krv – od Kabula do Bagdada – onda su se autori knjiga o „mržnji na Balkanu“ povukli u svoje društvene niše. Pomaljali su se iz njih po potrebi, na godišnjice (mediji vole okrugle brojeve) da ponovo objasne ono što nisu uspeli objasniti prvi put. Ili posle spektakularnih događaja, kao što su ubistvo srpskog premijera Zorana Đinđića, razvoda braka Beograda i Podgorice ili proglašavanje nezavisnosti u Prištini.

Ovim knjigama sam dodao i stručnu literaturu – pravnu, ekonomsku, vojno-stratešku, koja mi je 1999. bila potrebna za pisanje magistarskog rada u Ahenu. Jer moj rad se odnosio na paralelizam procesa ukidanja zapadnoevropskih granica te stvaranja zajedničke valute početkom devedesetih i krvavog utvrđivanja novih granica na Balkanu i stvaranja novih nacionalnih valuta.

Dva i po metra rata

Čak su neki autori, poput menadžera aristokratskog porekla kao što je bio Hans fon der Gorlic osetili potrebu da napišu knjige o mržnji na Balkanu. Sećam se kako su me u romanu „Devojčica iza živice“, objavljenom 1995. ljutile očigledne faktičke gluposti kao što je sedenje zabrađene muslimanske devojčice u Titovoj školi ili četničko pevanje partizanskih pesama negde u Bosni. I ta knjiga je sada na mojoj polici u Beogradu, na omotu je Generalićev petao na krstu.

S vremenom sam na buvljacima i antikvarnicama pronalazio i stare zapadnonemačke turističke vodiče kroz Jugoslaviju, u kojima nije bilo reči o mržnji među narodima već o retko lepoj obali i retko ružnim nužnicima u Titovoj državi.

Sve sam te knjige „o nama“ čuvao i prenosio prilikom selidbe iz stana u stan, iz zemlje u zemlju. Sada na mojoj polici u Beogradu imam dva i po metra „naših“ ratova na nemačkom.

Ratovi ne „izbijaju“​​​​​​​, njih planiraju

Retke knjige su bile zaista dragocene za intelektualno raščlanjivanje fenomena rata. Ali su postojale. U njima sam naišao na potvrdu mog iskustvenog nalaza – ratovi ne „izbijaju“. Ratovi su posledica političkih odluka zasnovanih na projekciji moći. Listam knjigu iz 1992: „Rat – kulturni fenomen“. U njoj nailazim na misao nemačkog politikologa Ekenharta Kripendorfa, da nauka od društvu još nije uobličila jezik sa analitičko-pojmovnim aparatom koji bi bio u stanju da obuhvati rat kao vrstu ljudske „interakcije“.

„Upravo jer znaju, šta znači rat za narode, čak i kada su pobednici, jer su i oni morali da podnose žrtve, za sve političke klase postoji političko-psihološka nužnost da ratu pripišu kvalitet prirodnog dešavnja – kako barem ne bi morali zameniti metaforu o izbijanju rata pojašnjavajućom preciznošću – o sopstvenoj odluci.“

Pošto u nemačkoj postoji naučna oblast istraživanja mira, kao i istraživanja konflikata, onda u toj oblasti postoji i akumulirano znanje, koje bi dobro došlo u današnjoj situaciji. Tako Ulrike Vasmut spominje pučko ali i novinarsko izjednačavanje reči sukob, konflikt sa rečju rat. Ona podseća da je rat nasilni, oružani oblik rešavanja konflikta, dakle tek jedan od mogućih odgovora na konflikt, te da izjednačavanje tih izraza sugeriše da je rat imanentan ljudskoj prirodi, što bi osporilo čovekovu sposobnost da konflikte mirno rešava

Buđenje u košmar

Listam te stare knjige, iz kojih sam učio jedan jezik, na kojima sam brusio sposobnost da razumem to što se dešavalo mojoj nesrećnoj zemlji. Čini mi se da je ta mudrost iz analogne ere pomalo zaboravljena, jer se ratovi koji meni nisu dali da spavam tada nisu istinski ticali ni džepa ni srca većine ljudi s kojima sa putovao na posao.

To što se na početku Putinove invazije Ukrajine javnost na zapadu evropskog kontinenta užasnuta budi iz mirnodopskog dremeža, jeste u mnogo većoj meri rezultat decenijske samozadovoljne autoreferencijalnosti, nego „iznenadnog“ izbijanja rata. Najkasnije 2014. Posle „Evromajdana“ i rata u Donbasu ovakav ishod ukrajinsko-ruske napetosti bio je moguć. A postojale su naznake, da će tako biti još u Putinovom govoru februara 2007. na minhenskoj bezbednosnoj konferencji.

„75 godina nismo doživeli“

Nije me začudila ni formulacija nemačkog saveznog kancelara Šolca odmah posle početka Putinove invazije: „Upravo doživljavamo početak jednog rata, kakav mi u Evropi već 75 godina nismo doživeli.“ Usledili su i komentatori nekih nemačkih medija koji su formulaciju papagajski ponavljali.

Možda je Šolc u pravu. Ne zato što bi to bilo tačno, fakti govore drukčije. Već zato što brojni Nemci, kao i brojni stanovnici zapadnog dela kontinenta zaista ne doživljavaju Balkan, Kipar, Gruziju, Jermeniju i Rusiju kao Evropu. To je 2008. komentator i publicista Alan Pozener formulisao ovako: „Mi mislimo Evropu uvek kao Okcident, kao naslednicu carstva Karla Velikog.“

Iz tog „promišljanja“ 2022. mediji i političari crpe gotovo rutinsku naviku da „zaboravljaju“ postjugoslovenske ratove devedesetih, tursku invaziju na Kipar, rat u Gruziji 2008. ili sukob između Jermenije i Azerbejdžana koji traje od 1994, dva ruska rata protiv čečenskih separatista. Time zaboravljaju i stotine hiljada mrtvih na evropskom kontinentu.

Nema monopola na varvarstvo

Marija Todorova je u „Imaginarnom Balkanu“ odavno konstatovala: „Da li su Balkanci Evropljani ili nisu, uglavnom je pitanje za akademske i političke rasprave, ali oni ni u kom slučaju nemaju monopol na varvarstvo.“ Dakle, Balkanac devedesetih, musliman posle 11. septembra 2021, a trenutno Rus jeste varvarin kojeg se bojimo jer je negde u nama.

Todorova bi to ovako formulisala: „Balkan je dovoljno egzotičan, stran, divalj. On je sve ono što mi Zapadnjaci nismo. Balkan je onaj životinjski poriv i nagon sputan u nama, ukroćen tekovinama civilizacije i prihvatljivim normama ponašanja. Balkan je mesto na kojem bismo mogli dati oduška divljaku u sebi.“

Zato je invazija na Ukrajinu rat koji neki Evropljani do sada nikada nisu doživeli, mada su se ratovi zbivali čak i tu gde su na more odlazili automobilom za nekih šest sati. Evropa je u njihovom imaginarijumu ostala „antibalkanska“, „antiorijentalna“, „antirusoazijska“.

Moj se rat na nemačkom jeziku u dvoipometarskoj dužini hrbata knjiga sa mnom selio po Evropskom kontinentu, živeo sam sa njim i njegovim posledicama, kao i milioni drugih ljudi.

Zato moja solidarnost putuje ka svim ukrajinskim civilima koji su se našli na Putinovoj geopolitičkoj šahovskoj ploči, ka svim ruskim regrutima koji su pošli na „vojnu vežbu“ pa su se golobradi obreli pred Kijevom u ulozi okupatora, ka svim dezerterima i izbeglicama, jer oni slede najhumaniji instikt – instikt preživljavanja bez ubijanja.

Evropa i očaj ostavljenih

Pogledam ponovo onu svoju biblioteku. Jedna od knjiga je iz 1992, zove se „Evropa u ratu“. Tada su među iste korice stali Đerđ Konrad i Peter Handke sa jedne, a Svetlana Slapšak, Herta Miler i Dunja Melčić s druge. Dunja Melčić je imala dva teksta u knjizi: „Bankrot kritičkog intelektualca“ i „Evropa ostavlja Hrvate i Bosance same sa njihovim očajem“.

Tačno trideset godina kasnije možda neko već piše tekst: „Evropa ostavlja Ukrajince same s njihovim očajem“.

To je ona Evropa koja nema pojma da se u njoj pre ovog rata u poslednjih pola veka vodilo još najmanje pet ratova. „Ko ne pamti, iznova proživljava“, pevao je Džoni.

Listam svoju balkansku biblioteku mrtvih na nemačkom i pitam se: Hoće li jednom i mrtvi Ukrajine biti zaboravljeni, kada se ono što je ostalo od carstva Karla Velikog i ono što je ostalo od Ruske Imperije dogovori o međusobnoj granici?

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.