Dragoslav Žički

U kasno popodne se nebo iznad Ibra počelo razvedravati. Dok prelazimo most, iz kola se vidi rumeni sunčev trag na vodi. Neće nam trebati ni dvadesetak minuta vožnje od Kraljeva. Ulazimo u selo Žiča, skrećemo desno, prateći znak. Pred manastirom ima mesta za automobile.

Penjemo se stepenicama – manastirske kapije su na uzvišenju. Pada mi na pamet sve to vreme koje deli ovaj trenutak od 1219. kada je prvi srpski kralj Stefan Prvovenčani baš ovo mesto izabrao da se na njemu krunišu njegovi potomci Nemanjići.

„Stepenice do neba“, pomislim, i kao da začujem Plantov bolećiv glas koji me bodri usponom.

Ulazimo kroz prvu kapiju i ne mogu da se otmem osećaju da sam prvi put tu – mada znam da nisam. Mogla je biti 2008. kada sam prvi put bio ovde. Ni to više nisam siguran. Ali se sećam sočnocrveno omalterisanih crkvenih zidova.

Sada je sve od kamena, manastir se renovira. To je približilo ovo zdanje mnogim drugim sakralnim građevinama iz mediteranskog kruga kojima malter i kreč i ne trebaju – tesani kamen je najlepši građevinski materijal. Raški stil je i ovde rođen.

Razgovaram sa Vlatkom Martinovskim, drugarom i književnikom iz Skoplja, o izvesnoj sličnosti ohridskih crkvenih i manastirskih zdanja sa ovom lepoticom. Otkako je skinula svoje krvavocrvene halje, pokazala je da njena suština dolazi sa juga. 

Lepota nema zemaljsku svrhu

Kod prodavnice sveća zastanem i duže posmatram ovu crkvu. U ovakvim trenucima pomislim da su bogomolje slične pesmama. Njih ne grade da bi nešto postigli na ovom svetu. Hramovi nemaju finansijski smisao, teško ih je podvesti pod kulturu potrošnje i beskonačnog kiča.

I zato su dragoceniji sada nego u trenutku njihovog nastanka. Naročito ako u blizini nema sveštenika, pa postojite samo ti i hram. U takvim trenucima se divim ljudskim sakralnim građevinama jer su napravljene – upravo za takve trenutke, besmislene sa materijalnog stanovišta.

Malo je ljudi. Retko ko obilazi manastire nekoliko dana pred kraj godine. Ova pauza mi je dobrodošla da se prisetim gde sam sve u poslednjih godinu dana bio.

Stajao sam iznad Kuršumlije pred crkvom manastira Svetog Nikole. Tu je otac prvog srpskog kralja Stefan Nemanja započeo svoj uspon u prvoj prestonici i uzidao se u kamen.

Jug Bogdanova crkvica nad Prokupljem. Opet kameni rukopis. Kapela na Srpskom vojničkom groblju u Solunu, blistavog martovskog dana. Pred raskošnim sedištem Eparhije temišvarske Srpske pravoslavne crkve osetio sam da zgrade pamte i kada ljudi odu.

Jednako lepim mi se učinilo sedište banatskog episkopa u Vršcu. Ali sever daje baroknu, kitnjastu verziju svetog. Uverio sam se u to kada sam ponovo stao pred Katedralu Svetog Stefana u Beču, kelnsku katedralu, obilazeći crkve u šetnji kroz Regensburg, Pasau, Prag.

Na grčkom Hiosu sam video džamiju koja je postala muzej, nešto dalje, na grčkoj obali to se desilo crkvama. U Izmiru me šarmirala Konak džamija, koju je poželela žena moćnog paše, a on joj želju ispunio 1755.

Izgleda da sam u godinu dana ušao više puta u sakralne građevine nego neki vernici. Zavirio sam i u crkvu Svetog Arahanđela Miahela u Andrijevici. A sada sam ovde – u Žiči, da krunišem godinu posetom manastiru u kojem je krunisano sedam srpskih kraljeva.

Crkva Svetog Spasa

Zapravo je Vaznesenje Hristovo zvanično ime glavne crkve. Ovde je bilo prvo sedište autokefalne srpske arhiepiskopije, ali je kraj 13. veka doneo tatarsku provalu, manastir je popaljen, pa je, kada je opasnost prošla, doneta odluka da se sedište premesti u Peć.

Ali su i dalje Nemanjići krunisani u Žiči i ustoličavani episkopi – već je kralj Milutin obnovio manastir.

Ulazim u skoro praznu crkvu. Otkud naša potreba da šapućemo u zvonkim odajama? Dva sloja živopisa, stariji, nastao oko 1220. i mlađi jedan vek kasnije, vreme je dobro načelo. Ali upravo rukopis vremena na likovima koji nas posmatraju sa zidova, daje posebnu dimenziju susretu sa njima. 

Ova crkva je zapravo – knjiga. I ja počinjem da sričem u njoj davnašnje vladarske povelje. Poznavaoci razvoja jezika vele da reč „povelja“ potiče od glagola „povelevati“ – zapovedati. To bi dakle bila neka vrsta srednjovekovnog ukaza. Postoji svečanija vrsta povelje – hrisovulja, koja se na zapadu zvala „zlatna bula“.

U dve žičke povelje Stefan Prvovenčani je obznanio svetu svoju pokornost Bogu i svoju vladarsku volju. Papirus i hartija su trošni, zidovi su bolji. U Žiči su na Severnom zidu bili ispisani delovi Povelje: „Ovom presvetom hramu Spasa našega Isusa Hrista, po neizrecivoj milosti njegovoj, koju satvori sa nama, ja Stefan, po Božjoj milosti venčani prvi kralj sve srpske zemlje, Dioklitije i Travunije i Dalmacije i Zahumlja…“ 

Susret sa sopstvenim imenom

Proučavajući sadržaj ovog dragocenog dokumenta, koji je izložen i posetiocima na jednoj tabli prekrivenoj staklom u samoj crkvi, nisu me toliko zaokupile vladarske formule obraćanja, ceremonijalni ton ili naglašena bogobojaznost vladara. 

Pažnju su mi privukla imena „Vlaha“ koje vladar daruje manastiru. Tada su vlasi – piše se malim slovom kada se odnosi na društveni stalež, a ne na etničku grupu – bili i etnički Vlasi, potomci romanizovanog stanovništva koje se pred Slovenima povuklo u planine, i Srbi i Grci i Albanci koji su živeli nomadsko-pastirskim životom. 

Čitam da je srpski kralj bio velikodušan: „A ovo su vlasi koje smo dali ovoj crkvi – ovo su imena: Grd knez s decom, Radota, Vlkoslav, Tihomir, Stanimir, Vojihna, Dragšan, Njegoslav, Zlina, Miroš, Brajen, Njeguš, Njegota, Sina, Radomir, Dragan, Bratin, Vojilo, Držihna, Pačemil, Batina, Bratmir, Draguš, Tihomir, Brateš, Grdoš, Gostilo, Pop, Pačen, Bun, Stan, Dragoman…“ I tako oko 200 imena. Živi ljudi od kojih je ostao samo zapis. 

Izgovaram u sebi ta imena ne bi li im vratio život. Imena koja nikada nisam čuo, a zvuče domaće: Desislav, Mužilo, Predilo, Bunilo, Božaja, Crnomuž, Bežan, Skoromir, Tihoslav… Potom zastajem na imenima koje su vekovi učinili čudnim, čak bizarnim: Poligrad, Brapa, Čuč, Buta, Njeg, Mrgela, Bukor, Čvrnjega, Kupljen, Hodiša, Nerad…

I onda se susretnem sa – samim sobom od pre više od osam vekova: Dragoslav. Da nije ovog zapisa ne bih znao da je to ime jako staro. Šta li je radio taj Dragoslav? Kako je živeo? 

U jednom drugom izvoru pročitao sam da je Stefan Nemanjić ovom manastiru poklonio i 200 vlaških porodica sa Prokletija. Kako god, moji su po ocu iz jezgra nemanjićkih zemalja koje su se protezale duž Ibra i Lima. Odavde sam i imenom i prezimenom. 

Trpezarija

Monahinja obilazi crkvu i udara nečim u drvenu zdelu. Znak za večeru? Ili pre za molitvu? Izlazimo iz crkve, na jedini ulaz koji sam mogao uočiti.

Crkvu zovu sedmovrata. Po predanju, svaki kralj bi ušao na krunisanje kroz vrata posebno napravljena za njega. Kada bi krunisana glava izašla ta vrata bi zazidali. Prilazimo natkrivenom mestu gde se pale sveće za žive i za mrtve. Dok palim jednu od njih pitam se ima li to smisla.

Onda se setim anegdote kada je austrijski fizičar i nobelovac Volfgang Pauli posetio danskog fizičara i nobelovca Nilsa Bora u njegovoj kući za odmor. Iznad vrata je bila potkovica koja po verovanju donosi sreću.

Pauli je začuđeno upitao Bora: „Profesore? Potkovica? Stvarno verujete u to?“. Bor je odgovorio: „Naravno da ne verujem, gospodine Pauli. Ali su mi rekli da donosi sreću i onima koji u to ne veruju.“

Tako je i sa mojim svećama. Iako ne verujem da mogu da pomognu mojim živim i mrtvim, ipak ih zapalim. Možda deluje i kada neko ne veruje.  

Sledi obilazak trpezarije. Velika, oslikana prostorija je prazna. Zamišljam monahinje, zvuk molitve, zvuk kašika. I zvuk smeha, zašto da ne?

Kroz vekove manastir je bio rušen, spaljivan, zapusteo bi, pa bi se našli ljudi koji bi ugradili sebe u obnovu. Ni zemljotresi nisu štedeli ovo mesto. To me ne čudi. Začudna je ljudska volja da stalno obnavlja zapustele i srušene hramove.

Bogojavljenska voda

Kada sam dolazio ovamo pomislio sam da je reč o krstionici. Ali nije. Ova agijazma – posuda za čuvanje osvećene vode na Bogojavljenje –  tu je od avgusta 1938. kada je podignuta kao spomen patrijarhu Varnavi.

Bogojavljenje je u širim narodnim masama poznato po plivanju za časni krst i po verovanju da se u ponoć otvaraju nebesa te se svaka želja ispunjava. 

Za mene je ovo česma sa baldahinom, koja ne sakriva svoje istočno poreklo. Plavi krov usred sumraka. Ovo mesto ima takvu estetsku i mističnu vibrantnost, da bih najradije tu proveo vreme sve dok noć ne baci svoj veo preko njega.

Ali vreme je da krenemo. Nismo obišli sve. Ni crkvu Svetog Save koju je između dva svetska rata projektovao Alekasandar de Roko, ni urezanih stotinu šajkača u zidu, u spomen srpskim vojnicima koji su pali u ratovima za slobodu. Videćemo se opet.

Silazimo prema automobilu parkiranom na ivici manastirskog imanja. Decembarski dan se zadnjim rumenim tragovima opraštao od naših očiju.

Šta je bila Žiča u decembru? Mesto na kojem sam pronašao imenjaka u zapisu starom preko osam stotina godina. Mesto u kojem sam osetio da agijazma može biti ravna psalmu što slavi život.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.