Doniranja organa: svako je donor, dok ne dokaže suprotno?

Novi zakon o presađivanju organa u Srbiji trebalo bi konačno da makne zemlju sa dna evropske tabele po broju donora. Kako je nedavno najavila ministarka zdravlja Danica Grujičić, najveća novina biće to što bi svaki građanin automatski bio potencijalni donor organa u slučaju smrti. Ko to ne želi, može o tome da potpiše izjavu ili se tome može usprotiviti njegova uža porodica.

No, ta „novina“ nije tako nova – isto je stajalo i u zakonu iz 2018. godine. Međutim, na inicijativu Srpske radikalne stranke, Ustavni sud je tri godine kasnije proglasio neustavnim ključni Član 23 koji upravo govori o tome da je svako potencijalni donor dok ne kaže suprotno. Radikali su se, kako se čulo i u žučnim raspravama u Skupštini, pribojavali zloupotreba i otvaranja mogućnosti za trgovinu organima.

Španija lider, Hrvatska u vrhu

Ukoliko ovog puta Ustavni sud ne bude imao ništa protiv, Srbija bi se pridružila velikom broju evropskih zemalja koje koriste isti model. Te zemlje su redom one u kojima ima najviše donora i najviše spasenih života transplantacijom organa.

U vrhu je Španija, u kojoj na svakih milion stanovnika godišnje oko 40 ljudi posle moždane smrti donira svoje organe. Slede Hrvatska, Portugalija i Island sa oko 30 donora na milion stanovnika. Doduše, u Španiji i nekim drugim zemljama dozvoljeno je uzimanje organa i posle prestanka rada srca, dok je u recimo Nemačkoj neophodna moždana smrt.

U Srbiji ima tri do šest donora na milion stanovnika – nedovoljno da bi zemlja bila primljena u Eurotransplant, koji okuplja osam država i što omogućava da se brže dolazi do neophodnih organa.

Prema rečima Danice Lukić iz Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, oko hiljadu pacijenata u Srbiji čeka na organ. „Trenutno imamo oko 800 odraslih pacijenata i 30 dece koji čekaju transplantaciju bubrega. Oko 90 odraslih čeka transplantaciju jetre i oko 40 transplantaciju srca“, rekla je ona.

Nemačka: Još je potrebna saglasnost

U Nemačkoj na svakih osam sati neko umre jer nije dočekao bubreg, srce ili neki drugi organ. Pa ipak, ideja da mogući donor automatski bude svako – osim ako izrazito to odbije – godinama ne uspeva da prođe kroz Bundestag. To Nemačku stavlja u donju evropsku polovinu, sa svega desetak donora godišnje na milion stanovnika.

Broj je još opao prethodnih godina, u jeku pandemije. Često je nedostajalo medicinskog osoblja za transplantacije, ali je glavni razlog odbijanje ljudi ili njihovih bližnjih da se organi presade.

Prema Nemačkoj fondaciji za transplantaciju organa, u tri četvrtine slučajeva odbijanja donorstva, porodica je ta koja ga sprečava. U 42 odsto slučajeva, bližnji pretpostavljaju da osoba to nije htela, a u 35 odsto kažu da ne znaju kakva je bila volja, ali ipak odbijaju.

„Iz nesigurnosti se bližnji često odlučuju protiv, jer ne znaju volju preminule osobe“, kaže doktor Aksel Ramel iz te fondacije. On se zalaže za reformu kojom bi svako postao potencijalni donor.

„Važeći zakon je omanuo“, rekao je ovog januara ministar zdravlja Karl Lauterbah (SPD), najavljujući novi pokušaj da se zakon izmeni. „To dugujemo onima koji uzaludno čekaju na organe.“

Kako je propala reforma

Upravo je socijaldemokrata Lauterbah, zajedno sa bivšim konzervativnim ministrom zdravlja Jensom Španom, 2020. godine u parlamentu predložio nacrt zakona prema kojem bi svako automatski postajao potencijalni donor.

Bilo je u pitanju takozvano glasanje po savesti, kada poslanički klubovi ne izlaze sa jedinstvenim stavovima, već to prepuštaju svakom poslaniku ponaosob. Tako su se stvorili različiti tabori i u svakom je bilo predstavnika svih partija. Na kraju je pobedu odneo predlog koji je, među ostalima, podnela i današnja šefica diplomatije Analena Berbok, tada opoziciona poslanica Zelenih.

Neki njeni saborci u toj stvari argumentovali su da je uzimanje organa bez eksplicitnog pristanka „otuđivanje ljudskog tela“. Na toj poziciji stoje i neka udruženja za zaštitu pacijenata.

„Zbog nemačke istorije“, rekla je Berbok, „naš Ustav predviđa posebnu odgovornost koja se mora poštovati – naime, pravo svakog pojedinca na samoodređenje.“

Ona se time založila da izričiti pristanak ostane uslov za doniranje organa. Rekla je da je veći problem Nemačke to što organi budu uzeti od manje od deset odsto donora – zbog loše organizovanosti sistema i bolnica.

„Uvek se mora odabrati najblaže sredstvo da se stigne do cilja. Mi imamo isti cilj“, poručila je Berbok suprotnom taboru, „ali biramo drukčije sredstvo.“

Njen predlog, koji je postao zakon, predvideo je da se građani mogu upisati u listu donora i pri produženju lične karte, te da ih lekari opšte prakse redovno informišu o tome.

Takođe je trebalo da nastane centralni registar pomoću kojeg bi svako jednostavno mogao da se izjasni kao donor ili da pak tu odluku povuče. No, do danas taj registar nije napravljen.

Reforma ima šansu?

Dnevni list Frankfurter rundšau je u jednom uvodniku ovog februara podržao Lauterbahove namere da opet pokuša reformu, podsećajući da u anketama oko četiri petine Nemaca načelno ima pozitivan stav prema doniranju organa. Reforma „ne bi više primoravala tu većinu da aktivno izrazi volju, već bi to morala da čini manjina“ onih koji su skeptični prema presađivanju organa, pisao je list.

No tu ne bi bio kraj – bila bi potrebna opsežna kampanja informisanja građana. „Svi, uključujući i one sa ruba društva, moraju da znaju kako da kažu ’ne’ ukoliko ne žele da budu donori.“

Pominje se i način definisanja smrti – prestanak rada srca jeste pravno prihvaćen kao smrt osobe, ali nije dovoljan za uzimanje organa. „Pa ipak bi to pokrenulo pitanja, recimo da li osoba s donorskom karticom može da računa da će lekari stvarno učiniti sve da je reanimiraju?“

Tu Frankfurter rundšau podseća na rešenje koje se primenjuje u susednim Austriji i Švajcarskoj – tamo se pitanje o doniranju organa postavlja tek za pacijente na odeljenju intenzivne nege, onda kada više nema izgleda za oporavak.

Ovih dana je inicijativa „Mladi heroji“ pokrenula kreativnu kampanju za podizanje svesti o temi, pozivajući ljude da istetoviraju minimalistički simbol koji predstavlja slova O i D, što znači „Organ Donor“.

Neki studiji za tetoviranje priključili su se akciji. Doduše, tetovaža ne važi kao zvanična volja – i dalje se mora imati donorska kartica.

nr (fonet, br, dw, dpa, fr)

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.