Diskriminacija Roma i u Nemačkoj

Nizaćete Bislimi, advokatica romskog porekla, više od pola svog života živi u nemačkom gradu Esenu. Pre tačno dvadeset godina je, zajedno sa svojom porodicom, kao izbeglica došla sa Kosova u Nemačku. Iako je njoj i njenoj porodici više od deset godina pretilo prinudno vraćanje na Kosovo, ona je u Nemačkoj završila redovnu srednju školu i studije prava. Ali i dalje nije dobila državljanstvo.

Kada se raspitivala o svojim mogućnostima za studiranje, u Imigracionoj službi su joj rekli da joj je bolje da se – uda. „To me je veoma pogodilo,“ priseća se Bislimi. „Službenica mi je rekla: 'Molim Vas, vi ste ovde politička izbeglica, a tražite da studirate!' Ja sam joj na to odgovorila da smo mi ovde već pet godina, tokom kojih sam se školovala i pitala je da li oni traže da sedim i čekam da me proteraju iz Nemačke i da ne uradim ništa po tom pitanju.“.

Nizaćete Bislimi uspela je da upiše studije prava, jer je, kako kaže, želela da se reši osećaja nemoći i da shvati zbog čega se prema izbeglicama u Nemačkoj postupa na način na koji su se ophodili prema njoj i njenoj porodici. Danas radi u advokatskoj kancelariji koja se već 30 godina bavi pravima izbeglica. „Trenutno radim na slučajevima Roma, uglavnom iz Makedonije i Srbije, ali i iz BiH i sa Kosova. Često je reč o slučajevima proterivanju tih ljudi iz Nemačke“, kaže Bislimi.

Ipak, od trenutka kada je došla u Nemačku, do dobijanja dozvole boravka, Bislimi se, zbog straha od diskriminacije, nije javno izjašnjavala kao Romkinja. Ona tvrdi da se i dan-danas povremeno suočava sa rasizmom u Nemačkoj. „Ova zemlja je, na žalost, i dalje u raljama anticiganizma i rasizma i ja sam to i sama doživela. Dobijala sam preteća pisma i elektronsku poštu u kojima sam bila ponižavana. O meni je izašao i članak u dva lista, a pojavio se i na internetu. Novinarka mi je rekla da su morali da isključe opciju komentara čitalaca, jer je bilo puno negativnih poruka na moj račun. To je sve tužno“, kaže Nizaćete Bislimi, jedna od učesnica dvodnevne konferencije koja je u organizaciji Dojče velea i Društva za jugoistočnu Evropu bila posvećena pitanju obrazovanja Roma.

Loš tretman i istočno i zapadno

Da Romi nailaze na diskriminaciju u Nemačkoj potvrđuje i političar Zelenih i predsednik Inicijative za obrazovanje i kulturu Roma, Robert Franc. On je pre pola godine proveo mesec dana na putovanju kroz Srbiju i Bugarsku i razgovarao sa predstavnicima romskih organizacija i građanima, nakon čega je zaključio da su Romi ekstremno diskriminisani u ove dve zemlje. Međutim, on tvrdi i to da Romi koji iz zemalja jugoistočne Evrope dolaze u Nemačku, nailaze na nehumane uslove.

„Krijumčarske bande im obećavaju ružičastu budućnost u Nemačkoj, a ovde im oduzimaju pasoše i izrabljuju ih. Onda oni i ovde žive u jadnim uslovima; ponekad po njih desetoro u jednoj podrumskoj prostoriji spava na madracima. Ti ljudi, bez obzira da li su u Srbiji, Rumuniji, Bugarskoj ili ovde u Nemačkoj, tretiraju se nedostojno čoveka,“ tvrdi Franc.

Traganje za boljim životom

Nevladina organizacija Edukativni centar Roma iz Subotice radi sa Romima koji su izbegli sa Kosova. Prema njihovim grubim procenama, od 2005. godine oko polovina romskih porodica koje su živele u Subotici napustile su zemlju u potrazi za boljim životom. Roditelji često ne mogu da se zaposle jer su neobrazovani, a situacija se dodatno komplikuje kada dođe vreme da deca krenu u školu, jer je potrebno da im se obezbedi puno toga. Ranije su granicu prelazili ilegalno, ali danas to rade na zakonit način, najčešće tako što zatraže azil.

Suzana Čepo iz Edukativnog centra Roma radi sa Romima koje zapadne zemlje prinudno vraćaju nazad u Srbiju. Ona kaže da se često dešava i da porodice po nekoliko puta odlaze u inostranstvo i da ih isto toliko puta vraćaju u Srbiju. „S obzirom na standard na koji su navikli u državama Evrope u kojima dobijaju pomoć koja nije mala, oni se po povratku u Srbiju suočavaju sa socijalnom pomoći koja za višečlanu porodicu može da bude maksimalno 200 evra i sa dečijim dodatkom koji je oko desetak evra po jednom detetu, do četvrtog deteta. Svaki povratak dece i porodice iz inostranstva predstavlja određeni šok“, tvrdi Čepo.

Ipak, izuzeci od pravila postoje. Nizaćete Bislimi kaže da je ona sama imala mnogo sreće da upozna ljude koji su u njoj videli potencijal i podržali je. „Nas koji smo uspeli ima mnogo više, ali o tome se ne zna“, kaže Bislimi. Govoreći o obrazovanom sistemu u Nemačkoj, ona ukazuje da je potrebno ukinuti segregaciju i posebna odeljenja koja postoje, kako bi romska deca mogla da idu u školu zajedno sa nemačkom, Deci kojoj svakog časa preti otkazivanje gostoprimstva u zemlji veoma je teško da se usredsrede na školovanje, kaže Bislimi i zaključuje: „Sami Romi, zbog svog socijalnog statusa i porekla, ne mogu da urade mnogo po pitanju sopstvene integracije i obrazovanja.“