„Devojčice zaluđene salafistima“

Dojče vele: Sada i u Bonu, koji se smatra jednim od uporišta salafista, postoji mesto na kojem se može potražiti pomoć. Državne službe izveštavaju da od radikalizovane omladine 50 odsto njih konvertira. Koji je cilj savetovališta „Hajat“?

Klaudija Dančke: Želimo da pomognemo rodbini, mahom se tu radi o roditeljima koji pokušavaju da svoju decu vrate s puta radikalizacije. Sedamdeset odsto onih koji traže pomoć su majke. No, nema porodice koja ne može biti pogođena tim problemom: porodice nemačkog porekla, migrantskog porekla – muslimanske ili nemuslimanske, građanske porodice ili pak konzervativno religiozne. Nadam se da će nam poći za rukom da s našim saradnikom, koji je musliman i praktikujući vernik, još više prodremo u konzervativni muslimanski milje. Roditelji ipak radije veruju imamu iz obližnje džamije nego nekoj državnoj instituciji ili pak nemuslimanskoj nevladinoj organizaciji. Svi roditelji strahuju za svoju djecu, ali se takođe plaše i reakcije koja bi mogla odmah da usledi: „Vi ste za sve krivi i islam.“ Važno je izgraditi povernje i pomoći.

Kada se mladi najčešće priklanjaju islamističkom ekstremizmu?

Naša dosadašnja zapažanja govore da se to najčešće događa između 17 i 27 godine; kada deca pokušavaju da napuste roditeljsku kuću, a mnogi ne uspevaju da pronađu svoje mesto u društvu. Pri tom se javlja osećaj da su neupotrebljivi i da nisu dovoljno cenjeni. A preko džihadizma, tzv. 'Islamske države' i borbi u Siriji, druge stvari igraju važnu ulogu: mržnja, frustracija i želja za akcijom. Tako se radikalizacija sručuje i na one koji su tek u pubertetu, koji reaguju u stilu: „Sad ću ja vama da pokažem!“ A tu se radi i o ekstremnim mačo-slikama. A u toj mladalačkoj kulturi imamo primere nasilništva, pokazivanja mišića... Ideologija je istina tanka, ali opasnost da odu u Siriju ipak suviše velika.

Kako se regrutuju mladi ljudi?

Radikalni salafistički propovednici su nekoliko godina ispred nas. Oni znaju šta pokreće mlade ljude. Mnogi od njih su kao starija braća koja su već prošla put radikalizacije. Oni se služe njihovim jezikom i ne filozofiraju, a znaju njihove potrebe. To je globalna ponuda, jer postoji samo jedan identitet – musliman. „Nema nikakve veze ko su ti roditelji: da li su imigranti, bogati ili siromašni. Samo si ti bitan, a ne tvoje porodično nasleđe.' A tako nešto ne postoji u ovom momentu nigde. 'Možeš da protestuješ i da ovo društvo dovedeš u pitanje.' Na toj sceni je pregršt ponuda, što je mladima atraktivno. Mi moramo mladima da ponudimo da kritički preispituju društvo, ali demokratskim sredstvima.

Grupe radikalizovanih devojčica sve su veće. Šta njih privlači?

Trideset odsto svih pitanja koja nama stižu tiču se devojčica i mlađih žena. Deset procenata je onih koje su otišle u Siriju, ali taj broj je u porastu. Procenjujemo da ih je 15 ili čak 20 odsto. Postoji i određeni broj žena koje žele da pišu istoriju i šire ideologiju. Takođe su tu i devojčice u pubertetu koje borce džihada vide kao nove pop-zvezde. Oni više ne lude za Džastinom Biberom, već za salafistima, kao što su bivši reperi Deso Dog, Denis Kaspert i drugi, koji se u internetu pojavljuju kao 'pravi borci'. Tu su i devojčice iz konzervativnog muslimanskog miljea u kojem otac patrijarhat opravdava islamom. Njegovom sinu je sve dopušteno, a njegovim ćerkama ništa i to je ono gde one vide nepravdu. U takvoj porodici devojčice skoro da nemaju nikakvu šansu da se emancipuju. Onda od salafista uče da ni bratu nije sve dozvoljeno. 'Ono što tvoj otac podrazumeva pod islamom nije u redu. Tvoj brat takođe ne može da ide u diskoteku, na ekskurziju ili u škole u kojima se na isti način obrazuju i dečaci i devojčice.' Samim tim su devojčice u istom položaju kao i njihova braća. Onda one dođu očevima i kažu: 'Ja ću sad tebi da objasnim šta je islam.' Tome se očevi u principu obraduju kako njihove ćerke poznaju svoju veru. Takvim devojčicama je atraktivno da se površno emancipuju i na kraju – napuštaju porodicu.

Postoji još i tip mlađih žena koje su odrasle kao emancipovane žene, ali onda počnu da razmišljaju: 'Ja kao žena nikada neću biti priznata, ako kao majka i domaćica budem morala da radim.' Te žene sebe vide u tradicionalnoj ulozi žene: 'Želim da imam muža kojem ću da kuvam, da imam nekoliko dece i da budem poštovana.' Tako da postoje zaista različiti tipovi žena koje se radikalizuju.

Mora li porodica koju savetujete da se projeni?

Da i to bitno. Savetovanje počinje s roditeljima, govorimo o njihovom ponašanju. Važno je da postoji čežnja za religijom, da se zainteresuju sa kakvim grupama su im deca u kontaktu. Moraju da slušaju, komuniciraju i razlikuju. I ne sme se odmah sve odbaciti pod motom: 'Islam je užasan!', već treba da odu u džamiju kako bi se stekao uvid, ali i iskreno reći svoje mišljenje. Mi savetujemo: 'Nemojte sve da gledate kao da je sjajno. Budite autentični i kažite šta vam je čudno, ali kao pitanje za otvoreni diskurs.' Ako je dete u početnoj fazi ono će se zainteresovati i diskutovati. Mladi moraju da nađu sopstvene odgovore na pitanja koja ih muče i da o njima razmišljaju. To je cilj. Porodice bi trebalo da mlade aktiviraju, da ih uključe i daju im više mogućnosti. A to sve važi, kako za samo društvo, tako i za škole i džamije.

Klaudija Dančke je direktorka organizacije „Hajat Nemačka“ (turska i arapska reč za 'život') savetuje roditelje i druge o osobama koje se radikalizuju kroz salafizam, zatim priključuju militantnom džihadizmu i odlaze u konflikna područja u 'sveti rat'. Nemačka savezna vlada sada finansira još jedno Hajat-savetovalište.