Depresivni život u dijaspori

Sara B. (pravo ime je poznato redakciji) je pre nekoliko godina pala u tešku depresiju. Odjednom joj nije bilo ni do čega. Danas 27-godišnja studentkinja, svojevremeno više nije uspevala ujutro da ustane iz kreveta, bila je loše raspoložena i bezvoljna. Potražila je pomoć od psihoterapeuta i intezivno se pozabavila svojim životom i identitetom.

Sarini roditelji su Marokanci. Njen otac je početkom 70-ih godina došao u Nemačku kako bi sebi i svojoj porodici obezbedio bolji život. Sarina majka koja je sa 19 godina krenula za svojim mužem, zbog svog lošeg nemačkog, često se osećala diskriminisanom i izolovnom. Kao posledica toga, kod nje se razvio sveprisutni strah koji je čest kod takozvanih "gastarbajtera".

"Gastarbajteri nisu znali nemački, nisu imali nikakvih kulturoloških informacija o Nemačkoj. I to im je stvaralo veliki pritisak. Pazili su na svaku sitnicu da ne bi slučajno napravili neku grešku" kaže Arif Inal, političar Zelenih u parlamentu Severne Rajne Vestfalije. On u Kelnu vodi Socijalno-psihijatrijski centar za migraciju koji ima za cilj da kod doseljenika poboljša zdravstvenu zaštitu od psihičkih oboljenja.

Opsesivnost kao posledica migrantske traume

Sarina majka je poslednjih godina razvila opsednutost pranjem. Kod nje sve mora biti besprekorno čisto. Dotakne li cipele, odmah mora oprati ruke. Od čestog pranja koža na rukama je suva i ispucana. Odakle ta opsesivnost? "Mislim da se se razvila iz straha od predrasude o prljavim strancima", kaže Sara.

Takva opsesivnost može biti tipična posledica migracije, objašnjava Arif Inal: "Migracija ne vodi automatski u bolest, ali ako postoje ostale predispozicije, ona može biti odlučujući faktor, okidač".

Sarina porodica uvek je iznova suočena sa rasizmom i predrasudama. Mesto u kojem žive važii za stecište neonacista, jednom godišnje desni ekstremisti organizuju marševe. Sarina porodica se za to vreme zatvara u kuću. Sari je jednako teško da podnosi i suptilni rasizam s kojim se sreće u svakodnevnici. Učiteljica u osnovnoj školi je Sarine greške s otvorenom zluradošću pokazivala celom razredu. Sara se osećala osramoćenom pred drugom decom.

Na jednom izletu, učiteljica je zaboravila da je Sara muslimanka i da ne sme da jede svinjetinu: za večeru je skuvala varivo s viršlama. Mada gladna, Sara nije ništa pojela. Do danas nije sigurna da li je učiteljica namerno "zaboravila" da je Sara muslimanka ili joj je samo nedostajalo interkulturalne senzibilnosti.

Nemica ili Marokanka?

Činjenica je da se Sara kao jedina muslimanka u svom razredu uvek osećala izopšteno. Stalno ju je pratio osećaj da zapravo nigde potpuno ne pripada. "U Nemačkoj sam uvek Marokanka. Leti, na odmoru u Maroku, uvek sam Nemica".

Ako se situacija migranata posle dolaska u novu domovinu ne poboljša, ako ih tamo dočekaju nasilje, rasizam i izolacija, oni mogu psihički oboleti, kaže Arif Inal. Mogu nastati problemi identiteta, kao u Sarinom slučaju. Ona do danas ne zna šta bi rekla za sebe: "Jesam li Nemica? Jesam li Marokanka? Jesam li nemačka Marokanka ili marokanska Nemica? Čini mi se da imam dva identiteta." Na fakultetu želi da bude moderna i živi bez konvencija. Njena marokanska strana je puno konzervativnija. Tu se cene tradicionalne vrednosti. Obe strane je teško ujediniti.

To posebno pada u oči tokom vikenda. Za njene koleginice sa fakulteta je odlazak u disko sasvim normalna stvar. Kad Sara izađe s njima, grize je savest: da li sam sada, iz marokanskog ugla, nedolična osoba? Kada ide u provod uvek pazi da je ne vidi neki Marokanac. Stalno se pita: "Šta bi mislili o meni?" Rastrzanost između dva sveta, dve kulture u Sari uvek stvara zbunjensot, nesigurnost, strah: "Bojim se određenih situacija i života uopšte."

Psihoterapijom do izlaza iz krize

Arif Inal ukazuje da - zavisno od jačine simtpoma - postoje različite metode za lečenje psihičkih oboljenja kao posledice migracijskih trauma. Simptomi se mogu terapirati lekovima, ali za uklanjanje uzroka nužna je psihoterapija kakvoj se podvrgla Sara. "Uz pomoć svog terapeuta pokušavam da pronađem način da živim sa obe moje strane. Većina članova moje porodice i prijatelji, odlučili su se samo za jednu stranu, ali ja to ne mogu. Ja ne mogu da kažem: ja sam Nemica ili ja sam Marokanka. I to moram da prihvatim. Ali put do toga je još dug...", priča Sara. Ali sada, na svoju situaciju već može da gleda s dozom humora: "Ah da, u međuvremenu imam još i treću ličnost - nemačko-marokansku. I ona onda s čuđenjem odmahuje glavom dok promatra one druge dve..."

Autori: Anna Peters/Dunja Dragojević
Odg. Urednik: Dijana Roščić