Da li Ženevska konvencija prati izazove današnjice?

Braniti ljudska prava – to je strast Hamada Dipame kojoj je posvećen svakoga dana otkako je pobegao od politički motivisanog nasilja u svojoj zemlji Burkini Faso. Pre dvadeset godina, tada kao mladi student, on se, zajedno sa mnogim drugima, usprotivio diktaturi Blejza Kompaorea, koji je tvrdom rukom vladao državom 27 godina. Vlastodržac je srušen u narodnom ustanku 2014. godine, a Dipama je pre toga završio u svom novom, „drugom“ domu: glavnom gradu Bavarske, Minhenu. I to slučajno.

-pročitajte još: Rekordan broj ljudi u zbegu

„Zašto nemam zaštitu?“

„Dok sam bio u bekstvu nisam bio svestan da postoji Ženevska konvencija o izbeglicama“, kaže Dipama za DW. „To na ‘globalnom jugu', gde ljudi o tome imaju malo podataka, nije tema.“

Kada je stigao u Evropu, morao je da se uhvati u koštac sa pitanjem: „Zašto neki ljudi dobijaju zaštitu, a ja ne? Iako sam uspeo da objasnim kakva je moja situacija u zemlji kao što je Burkina Faso.“

Ženevska konvencija o izbeglicama neophodna je osnova za međunarodnu zaštitu izbeglica. Ona definiše ko je izbjeglica i koja prava i obaveze oni imaju. Pravo na taj status imaju ljudi koji imaju „opravdan strah od progona na osnovu rase, vere, nacionalnosti, pripadnosti određenoj društvenoj grupi ili koji su svoju zemlju napustili zbog političkih uverenja“.

Nakon Drugog svetskog rata, suočavajući se sa sve većim političkim tenzijama između Istoka i Zapada, Ujedinjene nacije usvojole su Konvenciju 1951. godine u Ženevi. Ona je, međutim, u početku bila ograničena uglavnom na zaštitu evropskih izbeglica neposredno nakon Drugog svetskog rata. Kako bi se odgovorilo na nove izazove i prilagodilo promenjenoj situaciji u svetu, Konvencija je protokolom iz 1967. proširena, a 149 država potpisalo je jedan ili oba sporazuma.

-pročitajte još: Posledice korone po izbeglice i migrante

Konvencija je i dalje važna

Konvencija i danas igra važnu ulogu. To je jedini dokument koji obavezuje države da izbeglicama pruže zaštitu, kaže Suzan Fracke, analitičarka iz briselskog Instituta za migracije (Migration Policy Institute). Danas su ljudi prisiljeni da napuste svoje domove iz razloga koji nisu bili aktuelni u vreme „hladnog rata“: vlade propadaju, suparničke grupe bore se za vlast, ekonomija u njihovim matičnim zemljama propada i oni ne mogu da prehrane porodice. „Ništa od toga nije uključeno u Ženevsku konvenciju o izbeglicama. Ali to ne znači da je ona neupotrebljiva. Moramo i dalje da razmišljamo o tome i da budemo kreativniji kako bismo udovoljili potrebama ljudi“, kaže Fracke za DW.

Još pre 30 godina u Komesarijatu UN za izbeglice (UNHCR) bili su svesni da dolaskom „ekonomskih migranata“ raste novi talas migracija: „To nisu ljudi koji beže od progona, već oni koji su u potrazi za boljim životom“, rekao je 1991. za DW Daglas Staford, tada zamenik visokog komesara UN za izbeglice: „U budućnosti moramo da budemo veoma oprezni po pitanju pristupa problemima ekonomskih migranata.“ Ali ni danas, 30 godina kasnije, bekstvo iz ekonomskih razloga ne omogućava priznavanje izbegličkog statusa.

Zemljama Afrike nedostaju sredstava

Danas su neke afričke zemlje među onima koje primaju najviše izbeglica na svetu. Gotovo sve države na tom kontinentu potpisale su Ženevsku konvenciju. „Mnoge su otišle i korak dalje, usvajanjem Konvencije o izbeglicama Organizacije afričkog jedinstva (OAU), prethodnice organizacije Afričke unije“, kaže Suzan Fracke. One na osnovu toga izbeglicama daju „zakonska prava koja nisu pokrivena Ženevskom konvencijom“.

Abij Ashenafi, koji je na čelu kancelarije za migracije pri Centru za ljudska prava na Univerzitetu u Pretoriji, u Južnoj Africi, takođe smatra da je OAU rešila neke nedostatke usko definisanog pojma „izbeglica“. Međutim, i Suzane Fracke i Abij Ashenafi uočavaju da postoji problem u sprovođenju konvencije: mnogim zemljama Afrike koje primaju izbeglice nedostaju resursi, one su i same krhke države, zemlje u ekonomskim problemima.

Premalo političke volje

Ženevska konvencija o izbeglicama zaostala je za svojim potencijalom. Nedostaje međunarodne saradnje, jer ne postoje obavezujući propisi, ističe Ashenafi. „U tom pogledu morala bi da postoji neka vrsta obavezujuće norme, a to se može postići reformom Konvencije UN o izbeglicama“, ocenjio je Ashenafi za DW. Prema njegovim rečima, nedostatak Konvencije je u tome što ona ne predviđa mehanizam za žalbe izbeglica protiv zemalja koje bi trebalo da ih prihvate.

Suzane Fracke kaže da Ženevska konvencija propisuje da izbeglica ne sme da bude vraćen u zemlju u kojoj je progonjen, kao i da izbeglice mogu slobodno da se kreću u zemlji koja ih je prihvatilau, da idu na posao ili u školu. Ali, „Konvencija nije izvršni organ, ona nema izvršnu moć. Svaka zemlja koja ju je potpisala mora svoju obavezu sprovođenja Konvencije da unese u svoj Zakon o azilu. Problem je u tome što mnoge države to ne žele ili nisu u stanju da urade, a posledica je to da je izbjeglicama teško da dobiju zaštitu, iako im Konvencija na to daje pravo.“

Poštovati i doraditi sadašnju konvenciju

I Hamado Dipama kritiikuje to što se u praksi značajno odstupa od Konvencije UN. Pritom posebno ukazuje na, kako kaže, „problematičnu“ praksu deportacije, odnosno prisilnog vraćanja izbeglica – na primer, kada se ljudi koji su dobro integrisani u Nemačkoj, vraćaju u svoje nestabilne domovine, kaže Dipama.

On lično poznaje strah od prisilnog povratka. Devet godina živeo je kao izbeglica sa tzv. statusom „Duldung“ (trpljenje) i borio se protiv deportacije. Dozvolu da se nastani u Nemačkoj dobio je 2014. Pre mesec dana podneo je molbu za nemačko državljanstvo. „Ni za mene to nije bio lak korak, jer moram da predam svoj pasoš Burkine Faso.“

Od 2007. godine Dipama je portparol Bavarskog saveta za izbeglice, a osnovao je i radnu grupu pod imenom „Panafrikanizam“ koja se zalaže za interese crnaca.

Kakve su mu želje za budućnost? „Ne bi trebalo postavljati puno zahteva. Države bi samo trebalo da poštuju ono što su potpisale i da izmene Konvenciju tako da izbeglice iz problematičnih zemalja današnjice dobiju veću zaštitu“, zaključuje Dipama.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu