Caribrodska žalosna vrba
27. april 2019.
Dimitrovgrad je u mojoj predstavi bio veći i nekako istorijski harizmatičniji nego što sam ga zatekao tog aprilskog dana. Simpatična i pospana glavna ulica koja sa jedne strane izvodi na put za Pirot, a sa druge vodi preko Nišave u drugu polovinu grada. Uska kotlina sa okolnim pobrđem podseća me na činjenicu da smo u srcu Balkana.
Šetamo kroz varoš koja ne broji ni 7000 duša. Ovde je svaki drugi po popisu Bugarin, a tek svaki četvrti Srbin, dok se ostatak deli na Jugoslovene – pretpostavljam ljude iz takozvanih “mešovitih brakova” ili južnoslovenske idealiste, neopredeljene kao i na nekolicinu njih koje je ovamo nanela skitalačka sudbina kao tri Slovenca ili jednog Rusa.
Dvojezičnost je živopisna, Na svim javnim ustanovama su dve vrste ćirilice – srpska i bugarska. Bilo mi je zabavno pročitati Đinđićevo ime na bugarskom.
Dvojezična zajednica
Samo ravnoprani građani su – lojalni građani. Inače, u srpsko-bugarskoj istoriji u vreme definisanja nacija preovladavala je modifikovana krilatica Vestfalijskog mira – cuius regio, eius religio. Pošto su oba nacionalana projekta, srpski i bugarski bili pravoslavni, onda se razgraničenje nije sprovodilo po principu čija je vlast, toga je i vera, već – čija je vlast, toga je i nacija.
Postoje etnolozi koji u sličnosti hrane, običaja, muzke, mentaliteta i dijalekata na prostoru između Južnog Pomoravlja na zpadu, do Strumice i Bregalnice na jugu, pa sve do Vidina na Severu i Sofije na istoku uzimaju kao siguran znak da je ta oblast naseljena istim narodom - Šopima. Ovo bi značilo da je Šopluk danas podeljen na tri zemlje, pa su Šopi postali i Srbi i Bugari i Makedonci. U principu vrlo bliska etnička supstanca razdvojena je ekskluzivističkim skalpelom nacionalnih država.
Od Carskog bunara do Caribroda
U istoriji je Dimitrovgrad menjao nazive i gospodare. Sulejman Veličanstveni, najveći osmanski državnik, ostavio je zapis da je konačio ovde početkom 16 veka. Mesto je u svom dnevniku nazvao Tekvur Binari – Carski bunar. Dimitrovgrad su u narednim vekovima putopisci nazivali Carski brod – brodom se tada zvalo mesto za prelazak reke – i napokon Caribrod. Bilo je to odmorište na Carskom drumu koji je još u rimska vremena spajao istočni i zapadni deo carstva.
Za otprilike sat vremen šetnje čovek vidi gotovo sve što treba videti. Nekoliko kafea i kafana u Balkanskoj ulici. Na ulici možete kupiti med, ajvar, ljutenicu, rakiju, vence suvih paprika. Prodavačica kaže da su ljute, ali ako ih isperete u vodi sa sodom bikarbonom biće samo pikantne. Mesto nije prepolovljeno samo uskom Nišavom već i železničkom prugom koja povezuje Srbiju i Bugarsku. Ima nečega sablasnog u kloparanju teretnih kompozicija kada ih vuku zarđale lokomotive kroz inače tihu varoš.
"Beton protiv melanholije”
Betonski stubovi Kulturnog centra podsetili su me na stih Hajnera Milera o Sofiji – Beton protiv melanholije. Multifunkcionalnost podseća na epohu bugarskih čitališta u kojima su objedinjavani pozorište, biblioteka,a tu su se održavali i kursevi jezika, muzički i plesni tečajevi. Pročitao sam u hronikama grada da je “Čitalište Hristo Botev” sa pozorištem u njemu osnovano 1888. Hristo Botev je bio bugarski pesnik i revolucionar koji je poginuo kao predvodnik čete ustanika u borbi protiv Turaka 1876.
Posle Berlinskog kongresa Caribrod je pripao oslobođenoj Bugarskoj u čijem će sastavu biti sve do 1919. Deo pirotskih Bugara se posle Berlinskog kongresa preselio ovamo jer Pirot ulazi u sastav Kraljevine Srbije. Caribrod tek posle Prvog svetskog rata prelazi pod ingerenciju Karađorđevića. I ta promena izaziva seobe nekih ljudi i – knjiga. Svi naslovi iz lokalne biblioteke izmeštani su u Sofiju gde se formira Caribrodsko izbegličko čitalište. Kada se bugarska fašistička vlast opet dokopala Caribroda obnovljen je rad čitališta, ali već posle rata u novoj Jugoslaviji sve postaje Centar za kulturu.
Šta pamte a šta zaboravljaju?
Ipak, najpoznatije carobrodsko ime je Zlatan Dudov, čovek koji je dvadesetih godina studirao arhitekturu u Berlinu, da bi ga poznanstvo sa Fricom Langom, a kasnije i sa Brehtom i Ajzenštajnom okrenulo glumi, filmskoj režiji, pisanju pozorišnih komada. Njegov značaj za razvoj leve filmske estetike je ogroman. Nakon niza tvrdih dokumentaraca o radničkim patnjama, beži od Hitlera preko Francuske do Švajcarske. Posle rata se vratio u Istočnu Nemačku gde je ostao do smrti kao poznati pozorišni i filmski režiser. Sahranjen je 1963. u Berlinu. Uzalud ćete po caribrodskoj varoši tražiti njegovu ulicu. Nema je. Kao ni njegove rodne kuće.
Ispred opštinske zgrade nalazi se bista Vasila Levskog, koga Bugari s poštovanjem zovu "Apostol slobode”, a od milošte Đakonče. On je u Beogradu bio od 1860. kao član Bugarske legije. Ta dobrovoljačka formacija brojala 600 ljudi, negovala je revolucionarno-oslobodilački duh i imala podršku vlade Kneževine Srbije. Bugarska legija se posle sukoba na Čukur česmi učestvovala u borbama protiv turskog garnizona na srpskoj strani. Srbija je posle morala pod diplomatskim pritiskom raspustiti Bugarsku legiju. Vasil Levski je nastavio sa borbom u Bugarskoj, turske vlasti su ga uhvatile i pogubile 1873.
On je pripadao vremenu kada su Srbi i Bugari bili na istoj strani.
A meni je vreme da se od istorije odmorim uz kafu. Međutim od istorije se jedva možete izbaviti u gradu koji se po odluci lokalnih vlasti zove i Dimitrovgrad i Caribrod, jer je jedan referendum o vraćanju starog imena – propao. Tako je još uvek u upotrebi uglavnom ime Dimitrovgrad.
1951. u jeku sukoba sa Staljinom, u Titovoj Jugoslaviji pogranični gradić Caribrod dobija na strateškom značaju. Iza njega na bugarskoj teritoriji gomilaju se trupe Varšavskog ugovora. Prvi premijer socijalističke Bugarske Georgi Dimitrov je umro 1949. On je sa Titom nameravao da pravi Balkansku federaciju. Staljin ga je disciplinovao. Tita nije. Ali jugoslovenske vlasti žele da nađu kopču sa starim drugarima iz revolucionarne borbe i kazamata. I da pridobiju lokalno stanovništvo. Tako je Caribrod postao Dimitrovgrad.
Bluz za Ljubicu
Ovde, na kafi u Dimitrovgradu, razmišljam kakva bi država bila Balkanska federacija – Broz kao predsednik, a Dimitrov kao premijer – a onda naprosto moram da pomislim na Ljubicu Ivošević.
Na šta li je ona mislila otvarajući prozor na trećem spratu tog 27. maja 1933? Bila je subota. U to doba godine proleće čak i u Moskvi, čak i u sanatorijumima za duševne bolesti, zna da pomiluje sunčevim zrakom. Beše li sunčano? Ljubici će uskoro biti svejedno. Ona će zakoračiti kroz prozor. Posle manje od dve sekunde biće mrtva.Njen muž Georgi Dimitrov vest će dobiti u zatvoru u Lajpcigu. Tamo su ga još početkom godine nacisti lažno optižili za podmetanje požara u Rajhstagu. Njegova smela odbrana mu je donela svetsku slavu.
Ljubica neće dočekati njegovo oslobađanje te njegov vratolomni uspon hijerarhijom Kominterne.U trenutku samoubistva srpska krojačka radnica, pesnikinja i revolucionarka iz okoline Rače imala je 52 godine.
Sa Dimitrovim se znala tri decenije, 27 godina je pored svog nosila i njegovo prezime. Možda je Dimitrov zato bio pobornik Balkanske federacije, njegova lična bračna federacija je u nemogućim uslovima ilegalne borbe funkcionisala jako dugo.
Po Ljubičinom mužu, inače rođenom u Kovačevcima kod Pernika, osamdesetak kilometara od Caribroda, zvaće se čak tri grada. Jedan u Rusiji u Uljanovskoj oblasti, drugi u Bugarskoj na Marici, a treći u Srbiji, tu gde pijem kafu na granici i čudim se tome kolike se istorijske silnice presecaju u ovako malom mestu. Po Ljubici će se zvati tek jedna ulica na Ceraku u Beogradu.
Žalosna vrba nad Nišavom
Voleo bih da Dimitrovgrad pamtim po nečemu što neće biti teška istorijska građa. Sa mosta silazim na krajičak rečne ade iznad kojeg se raskrošnjila velika žalosna vrba. I to mesto, poznato verovatno samo pecarošima ili zaljubljenim parovima, zaslužilo je da uđe u ovu priču.
Ne želim da grad pamtim po trošnim fasadama koje svedoče o nekadašnjem relativnom blagostanju i dugom osipanju značaja. Valjda je to sudbina pograničnih naseobina. Možda autoput koji probijaju iznad grada donese mrvicu izgubljenog značaja. Ili tu varoš još više skrajne.
Kako god, odlazimo na ručak u obližnje selo Lukavicu. Etno restoran "Kapica” je preporuka oko koje su se složili i prodavci paprika i radnik na pumpi i anonimni fanovi na internetu.
Prošli smo kroz veoma klasično selo, put se penjao uz brdo. Iza jedne krivine je pred nama iskrsnuo gastronomski raj. Doduše, jedva smo našli mesto jer je navala bugarskih tranzitnih turista velika, ali – isplatilo se. Sve što je izašlo na sto govorilo je da se u ovim krajevima ozbiljno dobro jede.
Ipak, posebno me fascinirala šopska salata. Sedim tu i gledam to brdo rendanog sira na svežem povrću, u epicentru Šopluka koji ne postoji na geografskim kartama, nema ga na etničkim mapama, nije čak ni planiran kao evropski pogranični region. Ali, verujte mi, postoji kao osećanje sveta. I kao ime moje omiljene salate.