Brisel nije dorastao izazovu

Na ovom samitu EU nije se više radilo o političkim sitnicama već o „istorijskom izazovu za Evropu“, kako je formulisala Angela Merkel. Nažalost, samit je pokazao da šefovi država i vlada Evropske unije nisu dorasli izazovu – izbegličkoj krizi koja je tu oko nas. U odnosu na prethodni krizni samit, pre tri nedelje, nije bilo napretka. Naprotiv, umorni apeli da se barem sprovedu finansijske odluke sa prethodnog samita, nisu mogli sakriti činjenicu da je u politici prema izbeglicama jaz između tabora postao još dublji.

Dok se hiljade izbeglica u Briselu, Berlinu ili Kaleu smrzavaju provodeći noći u improvizovanim logorima, gospoda državnici raspravljaju u udobnim prostorijama o uzrocima bega, sporazumima o vraćanju izbeglica, o fondovima pomoći za Afriku, koji su ionako prazni. Kao da učesnici samita na vrhu još nisu shvatili da u srednju Evropu preko Grčke i balkanskom rutom dnevno stiže na hiljade novih izbeglica. Sada se mora nešto uraditi. Ne sledećeg meseca ili godine. Postoje prvi koncepti ali njihova realizacija je prespora.

Nesloga na više nivoa

Mnogi delovi tih nacrta nisu međusobno usklađeni. Šta vredi toliko spominjana zaštita spoljnih granica kada nije jasno ko će onda skupljati i raspoređivati izbeglice? Od kakve je koristi registrovanje izbeglica na neuralgičnim tačkama izbegličkog puta ako uz njih ne postoje sabirni centri u kojima bi se odlučivalo ko može dalje, a ko mora odmah da se vrati? Ko želi da zaštiti granice mora da odobri tranzitne zone na njima. Ko odbije zahteve za dodelu azila mora da vrati kući te ljude. Tranzitne zone se moraju nadzirati, jer bi inače svaki potražilac azila bio u stanju da ih zaobiđe. Za tako nešto su potrebni osoblje i novac. Međutim, članice Evropske unije se do sada nisu složile ni oko koncepta ni oko finansiranja.

Niz istočnoevropskih država principijelno odbija da primi izbeglice. Ostali ne žele da se potpuno ograde ali su srećni da je Nemačka ponela najveći teret. Čak je primetna i zluradost, jer je večno uspešna i moćna „kraljica Evrope“ Angela Merkel odjednom izložena pritisku velikih problema. Poneko se potajno nada da će Angela Merkel pod tim pritiskom popustiti u nekim drugim pitanjima ako želi da sprovede svoj koncept rešavanja izbegličke krize.

No, ima li ona zaista neki plan? U međuvremenu su u Briselu mnogi počeli da sumnjaju u to. Nemačka kancelarka je doduše izjavila da je Dablinski sporazum prevaziđen, ali nije ponudila alternativu. Prema tom sporazumu već 25 godina važi pravilo da je za izbeglice nadležna ona zemlja u kojoj su oni prvi put kročili na tlo Evropske unije. Bavarska, kao nemačka federalna jedinica, insistira na tome da se to pravilo primeni u odnosu na susednu Austriju i da se izbeglice vrate tamo. Mađarski premijer Viktor Orban se prilikom podizanja žičane ograde na granici takođe poziva na važeću pravnu regulativu Evropske unije. Mada je on oličenje netrpeljivosti prema strancima, on je našao tačku iz koje može legalno delovati. On radi to što bi Evropska unija da uradi na spoljnim granicama Grčke i Italije – uvodi tranzitne zone i obezbeđuje granicu prema Srbiji. Poljska i Češka mu šalju svoje policajce kao pomoć.

Preti eskalacija na Balaknu

Međutim, sada preti eskalacija izbegličke krize na Balkanu. Mađarska, preti da će zatvoriti granice prema Hrvatskoj kako bi sprečila prolaz izbeglica. To bi moglo dovesti do haosa u Hrvatskoj, ili do preusmeravanja izbeglica prema Sloveniji i Austriji. Mađarska je zatražila od Grčke da konačno počne da postupa po Dablinskom sporazumu I da se sama pobrine o izbeglicama. Atina ne namerava da to usliši i htela bi da dobije veću novčanu pomoć za egejska ostrva.

Pritisnute nevoljom članice Evropske unije pokušavaju da neke zadatke prebace na Tursku. Ankara bi trebalo da zadrži izbeglice u zemlji, da suzbije krijumčarenje ljudi i da obezbedi svoje granice. Razumljivo, cena takvih turskih usluga je velika. Evropska unija je spremna da je plati, da ubrza uvođenje bezviznog režima za turske građane i da turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana tretira kao čistog demokratu. U Briselu se nadaju da će unutrašnja svađa oko izbeglica biti završena ako se problem prenese izvan granica Evropske unije.

Sve to nije ni u kakvoj vezi sa evropskom solidarnošću. Promenimo li donekle iskaz nemačke kancelarke onda se sve to može ovako izraziti: Ako zakaže zajednička politika prema izbeglicama, zakazaće Evropska unija.