Borba protiv crne zastave

„Rat se ne vodi u Božje ime“, rekao je u nedelju Papa Franja, podseća u svom osvrtu na najnovije sukobe u Iraku konzervativni Frankfurter algemajne cajtung. „Teroristi iz takozvane Islamske države to sigurno vide drugačije. Oni rado vode rat u ime Boga, pa makar to podrazumevalo bedu i smrt za stotine hiljada ljudi. Tamo gde se vijori crna zastava, sudbina nedužnih već je zapečaćena. Ubistva, zločini, pa čak i genocid kao Božja služba – ko je uopšte okupiran perverznim idejama džihadista, koji se ponose svojim zlodelima? Sjedinjene Američke Države – a ko drugi? Vašington je odlučio da se suprotstavi, izvede akciju i spreči uspon džihadista u autonomnoj kurdskoj oblasti u Iraku. Ali koliko hrabro će to zaista i uraditi, ostaje da se vidi.“

Kalifatska država u Iraku i Siriji je najradikalniji izazov za džihadiste do sada, komentariše Zidojče cajtung iz Minhena. „Oni se suprotstavljaju ne samo muslimanskim zemljama, već i ostatku sveta. Poruke Kalifa Ibrahima – ne znamo za granice, već samo za frontove – nisu prazne reči. To je ideja o osnivanju sunitske teokratije zasnovane na agresivnoj ideologiji i ekspanziji islama.“

„Svetska politika je moguća“, piše Tagesšpigel iz Berlina, analizirajući prilike u Iraku iz nešto drugačijeg ugla „i to tamo gde se Bliski i Srednji istok spajaju sa istočnom Evropom. Ne geografski, već geostrateški. Primer za to je Sirija, gde su SAD i Rusija prepoznale svoju odgovornost i pokazale spremnost i posvećenost u potrazi za rešenjem krize. Rusija je iskoristila svoj uticaj na predsednika Asada. Sirija ne sme pasti u ruke radikalnih islamista. Amerika sada mora da ih spreči u pokušavaju da izvrše genocid nad Jazidima, ukoliko ne želi u potpunosti da bude diskreditovana, a njen angažman u Iraku da postane besmislen. Čemu sve to vodi? Saradnji u zajedničkom suprotstavljanju džihadistima.“

Vazdušni napadi u Iraku nisu početak novog rata u zemlji, u kojoj se Obamin prethodnik zalagao za promenu režima, smatra Zeksiše cajtung iz Drezdena. „Pre bi se moglo reći da je ovo poslednji pokušaj da se spreči katastrofa. Američka intervencija je poruka teroristima da se nasilje ne može dalje širiti, ali i signal za političare u Bagdadu da se konačno formira stabilna vlada, u kojoj će biti i predstavnika šiita, sunita i Kurda podjednako, spremnih da preuzmu odgovornost za bezbednost u Iraku.“

„Sreća u neopisivoj nesreći što su Sjedinjene Države ipak intervenisale, kako bi se zaustavili radikalni islamisti u Iraku“, piše Švebiše cajtung iz Ravensburga. „Hrišćani na Bliskom istoku žive teško već godinama. Malo je političara koji konflikt na ovim prostorima nazivaju pravim imenom. Protesta i solidarnosti u Evropi gotovo i da nema. Teror je, u međuvremenu, dobio sasvim drugačiju dimenziju i pre ili kasnije postaće i problem Nemačke. Jer je radikalizacija mladih islamista i na političkom i na društvenom nivou olako prihvaćena. Okretanje glave više nije moguće.“

Nemačka spoljna politika je od američke invazije na Irak, marta 2003. krenula zaobilaznim putem, primećuje Velt, postavljajući pitanje: Zašto bi se neko uopšte upuštao u etničke i verske sukobe u Iraku? Sledi i odgovor: „Amerikanci to mogu i bez nas. Uostalom, oni su više ili manje i odgovorni za haos u toj zemlji – tako barem veruju u Berlinu. Ipak, takvo distanciranje od problema nije od pomoći. Zbog toga je rasprava o nemačkoj diplomatiji opravdana. Zahtevi za prijem izbeglica su opravdani, ali ne sme se završiti na priči o tome.“