Bolje Turska nego Evropa

Ahmedu Ismailu bile su potrebne dve godine da u Turskoj dobije minimalac. Kao i mnogi Sirijci, Ahmed radi u jednoj tekstilnoj fabrici. Sedmično šest dana, dnevno 12 sati za 400 evra, platu skoro duplo manju od one koju za isti posao dobija turski radnik. U januaru je Ahmed dobio povišicu.

„Sada mogu da pošaljem nešto novca i majci koja živi u Alepu i da je tako obradujem“, kaže 21 godišnjak. Ahmed je pobegao iz Sirije nakon što su pripadnici „Islamske tržave“ opkolili Alep. Svoj poslednji uspeh poredi sa starijim bratom koji već nekoliko godina živi u Nemačkoj, ima stalno radno mjesto, govori četiri jezika, oženio je Nemicu, ali je i dalje nesrećan. „On ima sve, ali jedno mu nedostaje“, kaže Ahmed, „Jednostavno ne može da se prilagodi kulturi“.

Ismail zbog toga ostaje u Izmiru gde je u četvrti Basmane iznajmio malu sobu. Smatra se da je ta četvrt glavno mesto krijumčarenja ljudi prema Grčkoj. Ismail je mogao da plati mesto na krijumčarskom čamcu, ali pretpostavka da će otići u Evropu, nije mu se svidela. Umesto toga, zadržao je slabo plaćen posao i ostaje da živi u kulturi u kojoj se oseća lepo. On nije jedini koji je tako postupio.

Bliže kući

Od dva i po miliona Sirijaca koliko ih živi u Turskoj, skoro 85.000 ih je zvanično u Izmiru. Prema rečima Muhameda Saleha, rukovodioca humanitarne organizacije „Relief Society for Syrian Refugees“, u Izmiru ih je možda i čitavih 150.000. Saleh smatra da je izraz „izbeglica“ pogrešan. „Sirijce u Izmiru ne tretiram kao izbeglice“, kaže Saleh. „Oni se samo nalaze u čekaonici, na autobuskoj stanici na kojoj čekaju na povratak“.

Da bi im skratio čekanje, Saleh je 2011. godine osnovao svoju humanitarnu organizaciju. Ona pomaže Sirijcima da pronađu stan, posao i da deca pohađaju školu. Njegova omiljena ponuda je besplatan kurs turskog jezika. Cilj organizacije jeste da, kroz pomoć u integraciji, podstakne izbeglice da ostanu u Turskoj.

Taj penzionisani profesor iz kurdske regije u Siriji, na svom telefonu čita elektronsku poštu razočaranih izbeglica koje su uspele da stignu do Evrope i koje se sada žele da se vrate u Tursku. „S nama niko ne želi da razgovara“, piše jedan prijatelj iz Švedske. Drugi se žale na predugo zadržavanje u izbegličkim centrima, bljutavu hranu, loše vreme i hladnoću na koju nailaze kod dela domaćeg stanovništva nakon događaja u Parizu i Kelnu.

„Oni su iznenađeni realnim stanjem u Evropi i sada primećuju da tamo ne teče med i mleko“, kaže Saleh. Kao alternativu, on Sirijcima u Izmiru predlaže: grad je relativno bezbedan i život u njemu je isplatljiviji nego u Istanbulu ili Ankari. Za oko sto evra mesečno, oni u Izmiru za sebe i porodicu mogu da iznajme stan veličine od 20 kvadratnih metara.

„Evropa nas mrzi“

Glavni problem za mlade izbeglice je nedostatak obrazovanja. Prema Salehovoj proceni samo deset odsto sirijske dece školskog uzrasta redovno pohađa školu. Nedavno je sa UNICEF-om dogovorio finansiranje kurseva arapskog jezika za izbeglice u sedam državnih škola. Program bi kao poslepodnevna nastava trebalo da počne u martu. Saleh pri tom iznosi manje vidnu tragediju izbegličke krize. „Moja deca svakodnevno pohađaju školu, ali to ništa ne donosi. Ona ne razumeju učitelja jer se nastava održava na turskom jeziku“, kaže Maher Mahmud, izbeglica iz Iraka.

Mahmud nam pokazuje izbeglički karton. Kaže da se nedavno doselio u Izmir i da je dve godine kao zidar radio u turskoj provinciji Čankiri koja se nalazi na severu zemlje. On kaže da je sedmično radio po šest dana. Dodaje da je dnevno, radeći po deset sati, zarađivao oko šest evra. „U Iraku sam imao dva automobila, kuću i pekaru. Sve sam prodao. Jednostavno sam želeo da moja deca žive na sigurnom“, kaže Mahmud.

Pre dve godina i tri meseca, Mahmud je podneo zahtev za azil u SAD. Bez obzira na dobacivanje njegovog prijatelja Ebrahima, on ne gubi nadu. „Evropa nas mrzi. Amerika takođe“, kaže mu Ebrahim. „Mnoge izbeglice otišle su u Nemačku. Mi smo doprineli tome da nas mrze“, kaže Mahmud. Čak i ako bi mu bio ponuđen posao, on bi ostao u Turskoj.

Sličnog je mišljenja Faisal, koji u Turskoj takođe živi kao izbeglica. „Ako bi otišao u Evropu, izgubio bih decu. Kada malo odrastu, više neće hteti da me slušaju. U Evropi pubertetlije nemaš pod kontrolom. Ovde možemo da živimo kao što smo oduvek živeli. Zbog bezbednosti moje porodice, spreman sam da radim i slabo plaćene poslove“.