Bojkot, jedino moguće rešenje
10. mart 2020.
Nađa Stošić ima 25 godina, politikom se bavi tek dve godine. Najveći deo života bila je izviđač, a godine je provela i na šljaci teniskog terena. I jednoj i drugoj ljubavi redovno se vraća, a prirodu toliko voli da, iako mrzi svoj jedini porok, cigarete, sa sobom redovno nosi džepnu pepeljaru.
Nađa je buduća programerka. Veoma je mirna i staložena. To je apsolutna suprotnost tome kakva je bila sa megafonom u ruci dok je uzdizala masu po gradovima Srbije. Kaže da je smiren i staložen i predsednik njenog Pokreta, da je i on sušta suprotnost od onog kako ga ljudi doživljavaju putem medija. Ali u to nije uspela da ubedi svoju baku, koja, kao i većina baka u Srbiji, opoziciju vidi kao huligane.
„Kada je prošle godine gledala na vestima proteste, pitala me je zašto sam ja sa huliganima. Pokažem joj moj lični snimak sa mobilnog telefona, da vidi da to nije istina, a ona odgovara, ali na televiziji su rekli“. Nađa se čudi kako to da njena baka više veruje televiziji, nego njoj. Kaže i da su je mnogi poznanici pitali šta ona lično ima od toga što je u politici. A ona im uvek odgovara isto: „Imam potrebu da se borim za ono što smatram ispravnim“.
Zato je i bojkot za nju, ne samo ispravna stvar, već jedino moguće rešenje u ovom trenutku. „Odluka o bojkotu nijednoj političkoj stranci nije bila laka i zato bi svi politički akteri trebalo da ostanu dosledni bojkotu. Mislim da će on na kraju dovesti do izbora koji će biti demokratski, slobodni i fer. Opozicija je izlazila na izbore koji nisu bili fer, bila u parlamentu i za to vreme nije uradila ništa. Taj vid borbe je oproban, nije doveo ni do čega, i bojkot je jedino moguće rešenje koje će u jednom trenutku sigurno dovesti do raspisivanja nekih vanrednih izbora koji će biti fer i pošteni“.
Nađa smatra da je smanjivanje cenzusa sa pet na tri odsto jasan znak da se režim boji. „Potreban im je niži cenzus kako bi obezbedili određenim političkim partijama, grupama građana – ko će se sve već kandidovati – da uđu u parlament i da služe za neki privid demokratije i normalnosti u Srbiji. I svi koji idu na izbore, rade u korist režima i Aleksandra Vučića. Ne volim etiketiranje, ne mogu da kažem da su izdajnici, ali oni rade u korist Aleksandra Vučića“.
Kosovo i EU
Dok daje ovaj svoj prvi intervju, ozbiljna je i usredsređena. Kad nešto pogreši, misli vraća na početak i sređuje u glavi tako što izgovara: „1, 2, 3.“
Izbori su svakako tema broj jedan, ali odmah potom je Kosovo. Poziva se na Ustav Srbije i na Rezoluciju UN 1244. I nema tu, kaže, šta više da se priča: „Pregovora o statusu Kosova i Metohije, ne sme biti. Ali pregovora i razgovora o imovini i ljudima koji dole žive treba, bilo da su u pitanju Srbi ili Albanci. Ali mislim da te pregovore ne mogu da vode ljudi koji se nalaze u različitim kriminalnim strukturama, koji su na ovaj ili onaj način učestvovali u ratovima. Moraju da se menjaju ljudi sa obe strane, ljudi koji imaju veći kredibilitet. Kad pričamo o Kosovu i Metohiji, uvek se potencira to da li će ono biti nezavisno ili neće, pominju se neka razgraničenja, ali meni je to neodvojivi deo Srbije. Sadašnji režim nedvosmisleno ide ka priznanju, ali mislim da je jako važno da ga se mi ne odreknemo, da ga se ti i ja ne odreknemo, i narod da ga se ne odrekne“.
Priznaje da nikada nije bila na Kosovu. Otišla bi, kaže, rado. I osim manastira koje bi da poseti, volela bi i da priča sa žiteljima, da ih lično čuje i lično pita mnogo toga. „Zato treba da se odreknemo EU“, tvrdi, „jer za 20 godina koliko smo na tom putu ka EU, Srbija nije dobila ništa“. Veruje da Srbiji ne treba niko da bi gradila bolju budućnost.
„Sav taj proces integracija zahteva određene reforme koje bi trebalo da se negde osećaju i da ostave traga. U nekom segmentu bi život u Srbiji trebalo da se poboljša, ali ne samo što se nije poboljšao, već je iz dana u dan sve gore i gore“.
Tvoj grad, tvoja odgovornost
Zato joj nikako nije jasno zašto nije bilo više mladih ljudi na protestima dok su se održavali u Nišu, u gradu gde je rođena, i gde i danas živi. „U to vreme bila sam veoma ponosna što ljudi i po kiši i po snegu izlaze da pruže podršku. Ne meni, nego podršku dostojanstvenom životu. Baš kao što sam i sada ponosna na ljude u Beogradu koji i danas izlaze na ulice. Ali sam zaista bila razočarana što među tim ljudima nije bilo mnogo mladih. Pa kako? Zašto? Ovo je tvoj grad, tvoja odgovornost“.
Smatra da svako treba da ima odgovornost prema svom gradu i svojoj zemlji, mada se ne ljuti na mlade koje odlaze. I ispravlja se: Mladi ne odlaze, mladi beže glavom bez obzira.
„Imate neke mlade ljude koji se bore za sebe, uče i rade. I onda imate neke ministre koji falsifikuju neke diplome. To je trenutak u kome se mladi osećaju loše. Nisu poštovani, nisu vrednovani za svoje znanje, stranka na vlasti tretira mlade bez imalo poštovanja. Ovde se ne vrednuje ni znanje, niti bilo šta pozitivno, vrednuje se samo članstvo u partiji na vlasti“.
Ukinuta je, kaže, nada. A borba za vraćanje nade ne sme prestati.
U okviru serijala „Nova lica“ DW predstavlja nekoliko mladih ljudi koji se politički angažuju u Srbiji. (Link na dnu teksta)