Bobbie Sue, baba i ja

Mami je tada bilo dvadeset godina, a ubijenom mladiću osamnaest.

„Bobbie Sue je bila u kuhinji sa još nekoliko drugarica, muškarci su bili u dvorištu. Kroz prozor je videla da Kyle maltretira brata jedne od njenih drugarica, petnaestogodišnjeg Jacoba, malo mentalno zaostalog. Kyle je vikao na Jacoba, tražio da mu nešto donese, gurao ga, pretio mu. Bobbie Sue je kucnula u staklo prozora i viknula: Kučkin sine, ostavi malog na miru!

Kyle je pokazao srednji prst, viknuo – Kučko!, a onda šutnuo dečaka.

Bobbie Sue je besnela: Ludi kučkin sine, ostavi malog na miru!

- Kučko, sad ćeš da vidiš – prodrao se besno Kyle i pošao ka kući.

U kuhinji je ubrzo nastala graja. Kyle je vikao na Bobbie Sue, a Bobbie Sue i ostale devojke, njih četri, na njega. Kada se Bobbie Suo okrenula, Kyle ju je udario šakom u potiljak. Jedna je devojka kriknula. Bobbie Sue se brzo okrenula prema njemu, htela je da ga ošamari, ali on joj je uhvatio ruku i zavrnuo je. Grubo ju je gurnuo prema stolu. Presavio je preko stola, a rukom joj pritisnuo glavu o ploču. Desno oko joj je bilo zatvoreno, bolela ju je jagodična kost, nos joj je bio iskrivljen. Kyle je psovao, drugom rukom je dodirivao devojčinu zadnjicu i govorio vulgarnosti. Bobbie Sue je levim okom, kroz prste što su joj grubo pritiskali glavu o dasku stola, videla nož, dugačak i tanak. Dohvatila ga je i dva puta snažno zabacila rukom unazad. Prvi put je pogodila Kyleovu mišicu a drugi put grudi. Pritisak je popustio. Kyle se obema rukama uhvatio za srce, prosiktao je:

- Jebena kučko, ti si luda. Šta si mi uradila?! – i krenuo ka izlazu. Izašao je iz kuće, pošao stazom ka putu, udarajući o parkirane automobile. Kad je pao, čuli su se muški glasovi: Neka neko pozove 911, brzo, Kyle, čoveče, šta ti je? A da ga mi odvezemo u bolnicu, iskrvariće dok ne dođu ambulantna kola?

Bobbie Sue je protrčala kraj mladića okupljenih oko Kylea, ne obraćajući pažnju na njih. Sela je u svoj auto i odvezla se kući. U osam uveče po nju je došla policija.“

Baba je uvek govorila Bobbie Sue. Nikada nije rekla: moja ćerka ili tvoja mama. Ja sam jednom, u razgovoru sa babom, mamu nazvao Bobbie Sue, a baba mi je brzo rekla: „Ne, ti ne smeš tako da je zoveš, ona je tvoja mama“.

Suđenje je brzo završeno. Mama je osuđena na šest meseci zatvora i globu od hiljadu dolara. Bilo je to ubistvo iz nehata. Mama je otišla u zatvor a baba platila na sudskoj blagajni hiljadu dolara, nekoliko dana kasnije.

Baba je samo jednom bila na suđenju. Nije mogla da gleda svoju ćerku sa lisicama na rukama u narandžastoj robijaškoj odeći. Bilo joj jako žao roditelja ubijenog mladića. Govorila mi je: „Jadni ljudi, jadni ljudi. Eh, sina su izgubili. Sina. Jadni ljudi, jadni ljudi, ne daj Bože nikome“.

Lokalne novine, Gazeta, pisale su o ubistvu i pratile suđenje. Baba je izrezivala članke i spremala ih u jednu žutu fasciklu.

Iz zatvora, mama nije pisala babi. Niti jedanput. Posle izdržavanja kazne, otišla je da živi kod prijateljice. Dve godine kasnije došla je kod babe sa bebom u naručju. Rekla je babi:

- Mama, ovo je moj sin. Zove se Jordan, mesec dana mu je. Volela bih da ti brineš o njemu. Ako ne možeš, daću ga na usvajanje.

Baba je upitala:

- Bobbie Sue, zašto ga daješ meni? Gde ćeš ti?

- Idem u zatvor. Ovaj put duže… Dve godine.

- Gde mu je otac?

- U zatvoru.

Baba je mami nekoliko puta poslala moje fotografije u zatvor. Jednom se pismo vratilo. Mami je istekla kazna i ona je nekuda otišla.

Nekoliko godina kasnije, mama je umirala u bolnici. Baba je otišla da je vidi poslednji put. Nije je odmah prepoznala; bila je kost i koža, poružnela, to više nije bila njena Bobbie Sue. Baba je pomislila: 'Droga, ubila ju je droga. Heroin.'

- Bože, Bobbie Sue, šta si uradila sebi… od onakve devojke, šta si sebi uradila… Bože moj, Bože… Nisi ni sina videla.

Baba se nagnula ka mami:

- Ćerko, čuješ li me?

Izgleda da je mama čula ‘ćerko', pokušala je da se nasmeje. Baba je videla kako joj se usne sporo, jako sporo razmiču, kako se crvene desni bez i jednog zuba.

Bilo mi je trinaest godina kada je policajac P.J. Ziegler, inače naš komšija, uhvatio mog druga i mene kako pušimo travu u malom seoskom parku. Bilo je rano zimsko veče, Troy i ja smo sedeli na stepeništu gaziba i delili jedan džoint. Iznenada je iz mraka izronio policajac Ziegler. Uhvatio je Troya za uho i počeo da ga vuče uvis. Uneo mu se u lice:

- Gubi se kući! Kada te sledeći put uhvatim, vodim te pravo u zatvor. Tamo će kriminalci da se zabavljaju sa tobom celu noć.

Mene je odvezao kući. Babi je rekao:

- Ovaj balavac nije na tebe. Izgleda da je povukao na Bobbie Sue.

Baba ga je pozvala u kuhinju. Otvorila mu je bocu piva. Mene je posela za sto preko puta komšije u crnoj uniformi, i otišla nekuda. Vratila se brzo sa žutom fasciklom koju je držala obema rukama. Fascikla se žutela na babinim grudima, ispod njenog belog, tužnog lica. Sela je za sto, iz fascikle izvadila novinske isečke i stavila ih ispred mene:

- Čitaj! Čitaj glasno!

Pročitao sam sve članke i ućutao. Mislio sam da će baba nešto da mi kaže, da viče na mene, ali nije. Samo je ćutala. Policajac je takodje ćutao. Dugo smo sve troje ćutali. Ne znam koliko dugo je ta ćutnja trajala. Ne znam koliko je vremena prošlo u toj tišini, koliko minuta, koliko sati, u našoj maloj kuhinju, pod belim neonskim svetlom. Nismo se pomerali.