Biti ili ne biti u Ajovi

Skoro da niko u Sjedinjenim Američkim Državama ne zna kako se okončava rad nekog poslaničkog kluba ili – u čemu su razlike kada se radi o pravilima predizbora kod republikanaca i demokrata. Ali, svaki Amerikanac zna da od predizbora u Ajovi ili Nju Hempširu zavisi budućnost žena i muškaraca koji se ispred tih stranaka bore da postanu predsednički kandidati.

Takođe, za onoga ko nije odrastao sa tim sistemom, teško je razumljivo zašto toliko veliko značenje ima baš Ajova – ta mala savezna država u kojoj ima više svinja nego ljudi, država u kojoj se uzgaja svaki peti klip kukuruza u SAD. Tamo, 1. februara počinje zvanična borba za nominaciju predsedničkih kandidata.

Mali predizbori s velikm značajem

Kada se govori o ulozi koju ti predizbori igraju, skoro da se radi o filozofskom pitanju: da li su oni toliko važni jer su često predviđali trend čitave predizborne borbe? Ili su pak važni jer odluka ljudi koji učestvuju u njima ima toliki značaj da odredi trend narednih meseci? Na to pitanje bi zaista najbolje odgovorio neki filozof.

Za vodeće kandidate jasno je da onaj ko od starta nije učestvovao u toj bizarnoj trci, teško da će kasnije moći da nadoknadi izgubljeno. A ako ni u jednoj od saveznih država ne osvoje nominaciju, to bi za top-kandidate mogao da znači početak kraja. Zašto je to tako?

Pobednik izbora

U ovim predizborima kandidati bi morali da pokažu da su zaista vredni da budu izabrani. Da nisu u stanju samo da sakupe milione dolara i tako sebi obezbede pristalice, već da zaista mogu da osvoje glasove birača. Ne samo da pobeđuju u anketama, već da pobeđuju i kod ljudi. Oni bi dakle morali da pokažu da očekivanja koja su probudili kod građanstva, mogu i da ispune. Ne samo da izgleda tako, već da tako i bude. To u ovom medijskom teatru igra najveću ulogu.

A očekivanja su kod svakog birača malo drugačija. Počnimo s Donaldom Trampom: već više od pola godina on je taj koji određuje medijsku percepciju republikanaca. Svi komentatori složni su u jednom: uprkos njegovim uznemirujućim istupima i bez obzira na njih, on je taj koji vlada naslovnim stranama. Da li se veruje anketama u kojima se kaže da ga ljudi vole jer on zna kako da se pozicionira kao nezavisni autsajder – kao onaj koji nije korumpiran, kome se može verovati. Ili pre svega kao čovek koji zna kako se pobeđuje?

I upravo to bi mogla da bude njegova propast u Ajovi. Ta država je mala, veoma „bela“ i veoma religiozna. To su seljaci koji veruju u Boga, a ne toliko u samodopadljive, dvosmislene viceve. Sasvim je moguće da oni neće da padnu na Trampov šou.

Šta onda? Šta će da uradi onaj koji sve polaže na uspeh, ako izgubi? Da li će da padne? Njegovi unutarpartijski neprijatelji iskoristiće te rane. Republikanski establišment veoma ga mrzi – toliko da je nekadašnji gradonačelnik Njujorka najavio kandidaturu ukoliko Donald Tramp osvoji kandidaturu kod republikanaca, a Berni Sanders kod demokrata.

A demokrate?

Sanders je provokacija na drugom kraju spektra. Još pre nekoliko sedmica izgledalo je nezamislivo da bi taj nepoznati, samoproklamovani socijalista zaista imao neke šanse protiv klana Klintonovih – sada sa Hilari na čelu. Ako je pak verovati anketama, izgleda upravo tako – moguće.

Šta će značiti za Hilari Klinton, ako u Ajovi zaista pobedi Sanders? Odnosno ako njemu pođe za rukom ono što je pošlo Baraku Obami 2008. Njegovi savetnici kasnije su rekli da je ta pobeda bila osnova za njegovu dalju kandidaturu. Jer, pobednik dobija svu pažnju i pozitivne izveštaje, dok za gubitnika ostaje prezir i veliko pitanje: da li on na kraju zaista može da uspe, kada dođe do toga da birači sami biraju, a ne aparat?

Te sumnje su pravi otrov za finansijere, za one koji ih podržavaju i na kraju za neodlučne birače. Istorija je prepuna onih koji žrtvuju svoja ubeđenja da bi stali na stranu pobednika. Retko kada je uvod u predizbornu kampanju bio toliko uzbudljiv i napet. A moderna Amerika nikada do sada nije bila toliko podeljena. Berni Sanders na jednoj strani i Donald Tramp na drugoj – lica su tih ekstrema.