Besni su na režim, a ne na religiju

Mlade žene spaljuju hidžabe i pokazuju srednji prst portretima duhovnog vođe, ajatolaha Alija Hamneija, i na protestima glasno priželjkuju njegovu smrt. Demonstracije uglavnom mladih Iranki možda su najspektakularnije baš po načinu na koji one svoj bes usmeravaju prema religioznim vođama, po načinu na koji otvoreno napadaju simbole svoje zemlje. Sve se češće na društvenim mrežama mogu videti video-snimci na kojima su žene bez pokrivala za glavu u svakodnevnom životu, a to je suprotno propisima o odevanju koje već decenijama definiše klerikalno rukovodstvo.

Da li to nezadovoljstvo cilja na religiju, na šiitski islam? Za to nema naznaka, kaže politikolog i stručnjak za Iran Hamidreza Azizi iz berlinske Fondacije nauka i politika (SWP). To se, dodaje, najbolje vidi po tome što na protestima učestvuju mnogi koji su već na prvi pogled očigledno religiozni, odnosno osobe koje demonstriraju i istovremeno tvrde da hidžab nose ne zato što je to propis, već zato što je to njihova slobodna odluka.

S hidžabom, ali protiv vlade

I te žene kritikuju propis o obaveznom nošenju hidžaba i to zato što je vlada, kako tvrde, pretvorila hidžab u simbol svoje političke moći. „Kada tradicionalno religiozni ljudi samo praktikuju svoje rituale, a žene nose hidžab, onda je teško to sve činiti, a da vas se ne smatra sklonim vladi“, kaže Azizi za DW.

Šta je problem tih žena? Problem je što se hidžab zbog režimskih propisa o odevanju gotovo uopšte više ne može definisati samo kao simbol religije, dakle izvan politike. Žene koje nose hidžab zato što to žele teško mogu drugima da demonstriraju da su na distanci sa režimom. „Politizacija hidžaba i na kraju krajeva generalno same religije, pokazalo se kao nešto što je loše za oba dela društva – i za one koji su religiozni, ali i za one koji to nisu“, dodaje Azizi.

Islamska Republika Iran od svog osnivanja 1979. godine ima religiozno utemeljene propise o odevanju. Samo mesec dana nakon revolucije, uveden je službeni islamski dres-kod, podseća islamološkinja Katajun Amirpur u svojoj biografiji o Homeiniju. Hidžab je postao obavezan. „Žene koje su ga odbijale, Homeini je nazivao korumpiranim manifestacijama monarhističkog režima i Zapada.“

Ustav doduše zahteva da se ženama garantuju prava, ali pod uslovom da su u skladu s islamskim načelima. „Zbog toga je pitanje žena u Iranu i dalje nerešeno“, piše Amirpur. Povezivanje prava žena s religijom i politikom nije uvek bilo pravilo. Postojali su i izuzeci – na primer tokom mandata reformskog predsednika Mohamada Hatamija od 1997. do 2005. godine

Rigidni kurs

Posebno rigidan kurs sledi aktuelni državni predsednik Ebrahim Raisi. Još i pre nego što je on u leto 2021. izabran, časopis „Forin polisi“ pisao je o vicu koji kruži i prema kojem Raisi želi da podigne zidove na trotoarima u Iranu kako bi se razdvojili muški i ženski pešaci.

Nakon pobede na izborima, pojačan je pritisak na sve one čije ponašanje, prema mišljenju vlasti, nije primereno, odnosno nije u skladu s predodžbama režima, ocenjuje američki časopis. Žene su na ulici maltretirane čak i kada bi ispod hidžaba virilo par pramenova kose. Parovi koji su se zajedno šetali ulicom morali su čuvarima reda da objasne u kakvoj su vezi. Vozači automobila nisu smeli da puštaju muziku sa radija tako da se ona čuje van vozila.

Istovremeno, na društvenim mrežama Revolucionarne garde učestali su pozivi za disciplinovanjem žena koje na neprimeren način nose hidžab. Protesti protiv državnog tutorstva bili su usmereni i prema verskim vođama, zato što i oni predstavljaju državu. „Šiitske verske vođe su kao institucija izgubili svoju nezavisnost i postale su na neki način ekspozitura vlade“, kaže Hamidreza Azizi.

„Većina njih je danas na ovaj ili onaj način povezana s vladom. Zato se smatraju predstavnicima vlade, kao osobe koje na nedozvoljen način profitiraju od poreza i prihoda od nafte“, dodaje Azizi. „Umesto da igraju svoju tradicionalnu ulogu i narodu služe kao duhovne vođe, oni su postali centar državne indoktrinacije i religiozne propagande koju propisuje država.“

Religija kao lična stvar

Azizi ipak napominje da se ne može očekivati da će mlade Iranke i Iranci u potpunosti okrenuti leđa religiji. On dodaje da je šiitski islam već vekovima najuže povezan s iranskim nacionalizmom. Mišljenje da mlade generacije uopšte nemaju nikakva religiozna uverenja zato je bar jednim delom pogrešno, tvrdi Azizi. On kaže da u stvari mnogi mladi, ali i stariji Iranci hoće nešto drugo: „On žele da religija bude lična stvar, da se razdvoje državne i religiozne stvari. Drugim rečima, oni se zalažu za klasični sekularizam.“

No, mlade Iranke i mladi Iranci taj sekularizam nikada nisu lično doživeli. Odrasli su u vremenima u kojima su religija i politika bili – identični. „To znači da se jedno poistovećuje s drugim. Zato je rastuće nezadovoljstvo vladom kod njih rezultiralo otuđivanjem od religije.“

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.