Baltik: Aktivisti s platnog spiska Kremlja

Genadij Toprak (68) živi u trosobnom stanu u centru Rige. Zgrada je bila nacionalizovana tokom sovjetske ere i devedesetih vraćena potomcima prvobitnog vlasnika. Oni bi želeli da ga se otarase, kako bi prodali stan, žali se penzioner: „Ja plaćam 100 do 120 evra mesečno. Više nemam.“ Kirija za njegov stan je 800 evra mesečno, a njegov dug iznosi ukupno 38.000 evra. Preti mu prinudno iseljenje.

On se nada da će mu pomoći Letonski odbor za ljudska prava. Osnovan je 1992. godine i jedna je od više od 40 nevladinih organizacija (NVO) u Baltičkim državama koje finansira Rusija. Između 2012. i 2014. godine, Odbor je primio više od 200.000 evra iz „Fonda za podršku i zaštitu prava sunarodnika u inostranstvu“, koji je 2012. godine oformilo Ministarstvo spoljnih poslova Ruske Federacije. Prema podacima Centra za istraživačko novinarstvo Re:Baltica, u protekle tri godine je fond dao najmanje 1,5 miliona evra nevladinim organizacijama u baltičkim zemljama.

Pomoć traže ljudi koji govore ruski

Letonski Odbor za ljudska prava ima malu kancelariju u srcu Rige. Zvono na vratima stalno se oglašava. Među onima koji traže pomoć su primaoci ruskih penzija kao i stanari starih nacionalizovanih zgrada, koje su predate bivšim vlasnicima ili njihovim potomcima. „Većina njih govori ruski“, kaže Natalija Jolkina, jedna od predsedavajućih NVO. Za pripreme tužbi im svakodnevno pomažu četiri pravnika i nekoliko prevodilaca. Tuži se čak i pred Evropskim sudom za ljudska prava.

U Estoniji se o problemima manjine koja govori ruski jezik bavi Informativni centar za ljudska prava u Talinu. I ovu NVO finansira Rusija. Trenutno, ona se bavi novim pravilima za taksiste, koji ubuduće, da bi dobili licencu, moraju da dokažu znanje estonskog jezika. „To će teško pogoditi taksiste u estonskom gradu Narva, gde više od 95 odsto stanovništva govori ruski“, kaže direktor centra Aleksej Semjonov.

Diskriminacija ruske manjine je često tema na konferencijama i u publikacijama NVO. U Estoniji i Letoniji postoji zvanični status „ne-građana“. Nakon sticanja nezavisnosti dve zemlje, taj status su dobili ljudi iz drugih sovjetskih republika i njihovi potomci, koji su se u oblasti Estonije i Letonije naselili nakon 1940. Ne-građani ne smeju da glasaju niti da rade u državnoj službi. NVO na ruskom jeziku u tome vide kršenje ljudskih prava. „Izbori bez ne-građana su samo istraživanje javnog mnjenja“, kaže Vladimir Busajev iz Letonskog odbora za ljudska prava.

Ove NVO su odavno na meti vlasti. U godišnjem izveštaju policije Letonije piše da je, zadatak organizacija finansiranih od strane Rusija širenje „pristrasnih i iskrivljenih informacija“ o unutrašnjim političkim procesima u Letoniji. Vlasti Letonije i Estonije smatraju da bi kršenje prava ruskih sunarodnika moglo poslužiti kao opravdanje za agresiju Rusije. U Litvaniji ne postoji status ne-građana. Tamošnje NVO na ruskom jeziku se koncentrišu na „borbu protiv fašizma“.

Fašizam na Baltiku?

Baltičke vlasti kažu da je oživljavanje nacizma mit koji kultivišu NVO. S druge strane, NVO prebacuju vlastima da podstiču fašizam. Vrlo kontroverzan je godišnji marš u Rigi, u čast letonskih dobrovoljaca koji su bili u odredima oružanog SS-a. Letonski deo stanovništva smatra da su oni prvenstveno bili borci za slobodu od komunističkog režima, dok ih ruska manjina smatra nacističkim kolaboracionistima.

Aktivisti na Baltiku koje rade na ruskom jeziku negiraju da je njihov rad pod kontrolom Moskve. „Ja sam antifašistkinja – to je stav svih evropskih zemalja“, kaže Tatjana Ždanok, osnivačica Letonskog odbora za ljudska prava.

Neki aktivisti nevladinih organizacija, međutim, redovno se pojavljuju na ruskoj televiziji. Jedan od njih je Aleksandar Gaponenko iz pokreta „Kongres ne-građana“ iz Letonije. Protiv njega je u toku proces zbog podsticanja na nacionalnu mržnju. On je na Fejsbuku tvrdio da američki tenkovi stacionirani u Letoniji imaju zadatak da drže pod kontrolom rusku populaciju u toj zemlji i zaštite nacističkih marševe.

Ograničen uticaj NVO

Gatis Pelnens, letonski stručnjak za rusku spoljnu politiku, kaže da je „smešno“ govoriti o oživljavanju nacizma u baltičkim zemljama: „Nema ideoloških izgreda, niti širenja nacističkih ideja.“ Mada ruska televizija stvara utisak da su Rusi u Baltičkim državama proganjani, „u svakodnevnom životu ne postoje sukobi“. Međutim, prema njegovim rečima, negativnom mišljenju veoma doprinosi politika države prema ruskoj manjini. Pelnens smatra da je dobro to što NVO pružaju pravnu pomoć pripadnicima te manjine.

Međutim, stručnjaci se slažu da je uticaj NVO koje rade na ruskom u svakom slučaju ograničen – i da nikome nije pretnja. „Ove organizacije se danas bore da prežive. Zbog toga ponekad dramatizuju događaje“, kaže Riina Kaljurand iz Međunarodnog centra za odbranu i bezbednost u Talinu.