Atmosfera straha vodi ka autocenzuri

Hristo Komarnicki izlazi iz unajmljenog automobila, otvara prtljažnik i slaže pakete sa novinama u jednu veliku torbu. Taj krupan čovek sa plavom bejzbol-kapom zatim odlazi u dve male knjižare. Ne, njegov posao nije raznošenje novina – Komarnicki je omiljeni bugarski satiričar. Zajedno sa još trojicom kolega, od marta je i izdavač prvog bugarskog satirčnog lista „Prass-Press“. Čim ugledaju teško natovarenog autora, prolaznici odmah prilaze da mu pomognu. Interesovanje za nezavisni list je veliko.

Ideja da politička satira poput „Šarlija ebdoa“ bude na kioscima, nastala je pre godinu dana na jednoj izložbi karikatura posvećenoj dramatičnoj situaciji sa medijskim slobodama u Bugarskoj. Nejasno pitanje svojine i oligarhijske strukture sa direktnim uticajem na novinarski rad, doveli su do toga da je Bugarska prošle godine sa 35. pala na 109. mesto na rang-listi medijskih sloboda koju je objavila nevladina organizacija „Reporteri bez granica“. Tako je Bugarska na listi završila iza zemalja kao što je npr. Uganda. Prema podacima jedne studije fondacije „Konrad Adenauer“, čak 80 odsto Bugara smatra da mediji u njihovoj zemlji nisu slobodni.

Cenzura deo svakodnevice

„Granica je odavno prekoračena i bilo je dovoljno motivacije za objavljivanje lista koji će kritikovati režim“, kaže Komarnicki. Televizija Nova-TV dala je otkaz njegovom kolegi Čavdaru Nikolovu, verovatno iz političkih razloga. Neposredno pre toga, Nikolov je izradio crtež premijera Borisova prikazavši ga kao vođu parade koji sa zastavom na kojoj se vidi uvijen rep, oko sebe okuplja samozvane lovce na izbeglice. Uvijen rep aludira na plastične trake za vezivanje kablova kojima samoproglašeni bugarski stražari izbeglicama na granici vezuju ruke. „Premijer se lično umešao kako bi sprečio da Nikolovljev crtež dalje zabavlja gledaoce“, tvrdi Komarnicki. I to je samo jedan od primera direktnog uticaja političara na velike medije.

Mnogi zaposleni u medijima zavise od vlade, jer samo preko nje mogu da dođu do novca koji Evropska unija izdvaja za medije. Zato ima veoma malo istraživanja o korupciji, nedostatku vladavine prava ili o bliskim vezama privrednih i političkih elita – bez obzira što sve to poslednjih godina podriva demokratiju u Bugarskoj. „Atmosfera straha vodi ka autocenzuri“, objašnjava Komarnicki. „Dovoljna je jedna SMS-poruka moćnika i – priča je završena. U Bugaarskoj se sve lako organizuje.“

Distribucija u sopstvenim rukama

Osnivači lista „Prass-Press“ najpre su imali ideju da izdavanje lista finansiraju čitaoci. Pošto im to nije uspelo, satiričari su podigli kredit i potpisali ugovor o distribuciji sa Nacionalnom distributerskom mrežom. „To šta se onda desilo, živa je satira“, seća se Komarnicki. „Na dan objavljivanja, nigde u centru Sofije nisu mogle da se nađu naše novine. Nijedan jedini primerak! Prvo smo mislili da su svi primerci rasprodati. Ali onda smo primetili da nešto nije u redu.“ U čitavoj zemlji u prodaji je bilo 1.000 do 2.000 primeraka.

Mnogim distributerima bilo je zabranjeno da dostavljaju „Prass-Press“ – to su saznali od jedne prodavačice iz gradića Trojana u centralnoj Bugarskoj. Vlasnicima kioska koji su u ponudi hteli da imaju „Prass-Press“ suptilno je stavljeno do znanja da će imati problema. „Kada sam pozvala distribuciju da pitam za ostale primerke, rekli su da ih nema! I da je dosta diskusije!“ Žena više nije insistirala. Strah da je distributeri-monopolisti kasnije više neće snabdevati bio je suviše veliki.

Kada su satiričari pokušali da sa distributerima razjasne situaciju, odjednom više nikoga nisu mogli da dobiju. Svi nadležni nestali su bez traga. Telefoni su bili neprestano zauzeti, na elektronska pisma nije odgovarao niko. „To je poput igre s mafijom u našoj, navodno demokratskoj zemlji“, ogorčeno kaže karikaturista. „Preko nas su mogli dobro da zarade, ali nisu oni bili zainteresovani za to. Hteli su da nas ućutkaju.“

Kao vlasnici firme za distribuciju, u registru se navodi nekoliko imena. Ali javna je tajna da je njen rad pod kontrolom poslanika i najuticajnijeg bugarskog medijskog mogula, Deljana Pejevskog. Njemu pripada većina nacionalnih i regionalnih novina, najčitaniji internet-portali s vestima, kao i televizija TV3. Kao vlasnik velikog koncerna on je i najmoćniji oglašivač u zemlji.

Pokušaj zabrane humora

Zbog prećutne zabrane distribucije, satirični list mora da pronađe druge puteve kako bi došao do svojih kupaca. Autori sadržaj nude i na internetu, a mnoge primerke i lično dostavljaju svojim mušterijama. Ima mnogo vlasnika knjižara i trgovaca koji se odupiru pritiscima. Potražnja je velika, kaže prodavac novina Trajčo Malinov, koji od početka devedesetih prodaje na Slavejkovom trgu. Situacija sa satiričnim listom podseća ga na vreme promena devedesetih godina.

Ne se radi o poslu, ističe Malinov, već o zajedničkoj borbi za demokratiju. „Poslovni model karikaturista zavisi od ljudi poput mene“, uveren je. Bugarski vlastodršci s tim nisu računali. Pokušaj da se Bugarima sada zabrani i humor, doveo je do toga da sve više ljudi satiričarima nudi pomoć za distribuciji lista „Prass-Press“. „Imamo li alternativu? Da ćutimo? Da samo sve rezignirano posmatramo? Ne dolazi u obzir! Bez obzira na to što se osećamo kao da idemo glavom kroz zid“, smeška se Komernicki i odlučno ulazi u jednu od knjižara koja neće da odustane od prodaje lista „Prass-Press“.