„Arganovo ulje nam je donelo sreću“

Bodljama, drvo štiti svoje plodove. No, ne vole ih samo koze, koje se vešto penju ne bi li ih dohvatile, već i ljudi cene arganove plodove i dragoceno ulje koje iz njih cede. Kada Ulises Miler počne da govori o arganovom stablu, oči mu zasjaje. To kvrgavo, od vetra nakošeno, bodljikavo drvo, oduševilo ga je.

„Drvo argana postojalo je još u tercijaru, dakle još u doba dinosaurusa! Dinosaurusi su izumrli, a arganovo drvo je preživelo. To pokazuje koliko je to drvo snažno. Ko želi da proizvodi arganovo ulje, mora doći u Maroko“, kaže Miler.

Zbog ljubavi i ulja

Taj Švajcarac je upravo to i uradio. Pre trinaest godina. Ranije je bio zaposlem u marketinškoj agenciji, ali onda je upoznao jednu Marokanku, a sa njom i čuveno ulje sa juga. Odvažio se i osnovao firmu za proizvodnju arganovog ulja Zit Sidi Yassine. Miler proizvodi oko 20.000 litara godišnje i pokazuje nam svoje skladište:

„To su burad sa po 200 kilograma ulja za francusko tržište. Sve je to kozmetičko ulje“, objašnjava Miler. 

Sirovo ulje se kasnije najčešće prerađuje u kreme za negu kože. Arganovo ulje je traženije nego ikada. Gurmani ga vole zbog njegovog orašastog ukusa i visokog sadržaja hranjivih sastojaka. A kozmetička industrija ga ceni kao pravi eliksir lepote. 

Ulje je jedno, a kozmetička industrija i marketing drugo. Zato Ulises Miler kaže: „Često se može čuti 'šampon na bazi arganovog ulja', a ako ga analizirate, videćete da u njemu ima svega jedan procenat ulja. Za mene, koji sam dugo bio u marketingu, to je zapravo obmana potrošača.“

Kako bilo da bilo, posao cveta! Arganovo ulje je sada u modi, ali ljudi iz tog kraja znaju za njega već stotinama godina. Lokalni stanovnici koriste košticu orašastog ploda za ulje, njegove ljuske i plod za prehranu stoke, a drvo za ogrev.

No, suše, prekomerna ispaša i krčenje šuma iscrpljuju resurse. Zato su arganova stabla vrlo važna za to područje. Ona efikasno štite od erozije i sprečavaju širenje pustinje. To je jedan od razloga zašto je Maroko pre 20 godina osnovao rezervat biosfere za drveće koji obuhvata 2,5 miliona hektara pod arganovim stablima.

Mustafa Nagar je penzioner, donedavno je radio u marokanskom ministarstvu šumarstva: „Mora se pronaći ravnoteža između različitih interesa. Moramo se pobrinuti da ekosistem bude dugoročno zaštićen. Arganovo drvo može da živi do 400 godina, a ako posadite drvo danas, tek će za 15 ili 20 godina dostići visinu od dva metra. Dakle, potrebno im je vreme. Ali postoji i stanovništvo koje ima svoje potrebe, koje bi trebalo pomiriti sa interesima očuvanja ekosistema“, tvrdi Nagar.

Zadruge su donele posao i dobru zaradu - ženama

Jedan od načina za to su zadruge za proizvodnju arganovog ulja. Ne samo da stvaraju svest o vrednosti drveća argana, već i pomažu lokalnim stanovnicima da zarade. To se posebno odnosi na žene.

Džmija sedi na podu u zadruzi za proizvodnju arganovog ulja „Marjana“ blizu Esauira. U ruci drži uglačani kamen pomoću kojeg razbija plodove argana. Unutra su koštice iz kojih žene kasnije cede arganovo ulje.

„Ovo je lak posao. Ranije ovde nije bilo posla, ljudi su sedeli kod kuće, brinuli su se za stoku. Uz zadruzi je mnogo lakše, ljudi mogu da zarade nešto novca, kako bi, na primer, kada zatreba pomogli svojoj deci“, priča Džmija.

Međutim, posao nije baš tako lak, pogotovo ne za žene koje kamenim mlinovima istiskuju ulje iz badema. Ali one mogu da zarade 150 do 200 evra mesečno. To ovde nije malo novca. Poslednjih godina zadruga se povećavala, pa danas u njoj radi više od 80 žena.

„Arganovo ulje nam je donelo sreću“, kaže Amina Bouna, šefica zadruge.

Oko 250 sličnih zadruga postoji u ovom regionu, Marjana je jedna od većih.

Žene su vekovima pravile ulje. Međutim, one su to radile kod kuće, za sopstvene potrebe ili radi sitne prodaje. Zadruge im omogućavaju da ostvaruju prihode i priušte sebi nešto više. Na poslu mogu međusobno da razgovaraju, što žene rado čine. I retko su same.

Ništa bez turista

Jedan za drugim, autobusi sa turistima se zaustavljaju. Iz njih zlaze ljudi iz svih krajeva sveta. Američki tinejdžeri gledaju kako se cedi ulje. Nekoliko njih kasnije kupuje bočicu arganovog ulja kao suvenir. Za Ulisesa Milera, međutim, užurbanost u zadrugama je pre svega spektakl za turiste. 

Iako i on kupuje bademe argana koje su žene tamo prethodno oljuštile, ceđenje ulja radije prepušta mašinama.

„Kada vidite žene kako pomoću kamena cede ulje, to može biti problematično iz više aspekata. Ako se radi o jestivom ulju, ono može biti higijenski neispravno. Često se i u kozmetici dodaje voda kako ulje ne bi bilo suviše gusto, ali onda takvo ulje nikako ne može imati pristojan rok trajanja“, objašnjava Miler.

Amina Bouna iz Marjana zadruge se kune da njene žene ne dodaju vodu, te da se sve odvija po najboljim higijenskim standardima. 

Ali, istina je i da velike kozmetičke kompanije veruju u sertifikate i industrijske standarde. Miler može da garantuje tražene standarde zahvaljući skupim čeličnim presama i sistemima za filtriranje koji se nalaze u njegovoj laboratoriji.

Fabrika arganovog ulja izgleda kao klinički čista visokotehnološka laboratorija, dok zadruga više podseća na srednjovekovnu kovačku radionicu.

Ali, ko još želi mašine od čelika, epruvete i bele mantile na fotografijama sa odmora u Maroku?

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android