Albanija: uskoro otvaranje italijanskog kampa za migrante

Sunce prži na starom vojnom aerodromu Gjader. Vruće je, temperatura iznad 30 stepeni. Na jednom brežuljku u blizini tinja požar. Oblaci dima se dižu prema (inače) plavom nebu.

Na gradilištu italijanskog kampa za azilante radovi trenutno miruju zbog vrućine. Tako to propisuje italijanski zakon o radu. A zakoni iz Rima važe i ovde, zato što je Albanija nedavnim sporazumom na ograničeni rok to vojno područje prepustila Italiji. Za izgradnju kampa s kontejnerima za tražioce azila nije bila potrebna ni albanska građevinska dozvola.

Tri hiljade migranata mesečno

Trenutno za građevinske radnike važi dakle italijansko pravo. A u budućnosti će ono da važi i za više od 3.000 migranata i izbeglica. Toliko bi naime, mesečno zahteva za dobijanje azila tu trebalo da bude obrađeno.

Italija će ubuduće u Albaniju da prebacuje one ljude koje se spasi u međunarodnim vodama na Sredozemnom moru. Najpre u luku Šengjin (Sveti Jovan Medovski), gde je već spreman jedan manji kamp za prihvat. Tamo bi ti ljudi trebalo da budu registrovani, da im se uzmu otisci prstiju i drugi podaci – pre nego što se prebace u Gjader.

A ko će u stvari da bude prebačen u Albaniju? Odluka o tome bi, prema navodima ambasade Italije u Tirani, trebalo da bude doneta već na brodovima za spasavanje migranata. Z zavisnosti od zemlje porekla i zdravstvenog stanja migranata i izbeglica, donosiće se odluka o tome ko će da bude prebačen u koji kamp.

Kratkotrajni boravak

Organizacije za zaštitu ljudskih prava poput „Amnesti internešenel“ te planove kritikuju i navode da većina brodova za spasavanje migranata nije dovoljno dobro opremljena za donošenje takvih odluka. Oni ukazuju da nema recimo adekvatne medicinske opreme za obuhvatnije preglede ljudi.

Osim toga, kako tvrde te organizacije, mnogi migranti i izbeglice nemaju sa sobom papire, odnosno lična dokumenta. A to je ključno za donošenje odluke o azilu: u Albaniju bi navodno trebalo da budu prebacivani ljudi iz takozvanih sigurnih zemalja (porekla), odnosno iz onih zemalja s kojima Italija ima potpisane sporazume o vraćanju migranata. Tako bi trebalo da se spreči da tražioci azila čiji zahtev bude odbačen na duži rok ostanu u kampu.

Kontejneri u Gjaderu ionako nisu prikladni za duži boravak. Dva kreveta na sprat, dva metalna ormara i četiri plastične stolice. To je nameštaj koji zauzima većinu prostora u njima. U svakom kontejneru ima mesta za četiri osobe. Tuševi i toaleti nalaze se u drugom delu kampa.

Izuzetak, a ne pravilo…

Područje kampa u Gjaderu bi, pravno gledano, trebalo da ima isti status kao granična područja odnosno tranzitne zone na aerodromima. Tako to definiše zakon. A to je i pretpostavka za brzo sprovođenje postupka u okviru kojeg bi trebale da se donose odluke o pravu na azil. U Italiju bi tražioci azila trebalo da budu prebacivani samo u izuzetnim slučajevima.

Kalkulacija je jasna: ljudi koji završe u Gjaderu ionako nemaju šansu da dobiju azil. Te ljude zato uopšte ne žele da prebacuju u Italiju.

Međutim, sam postupak bi trebalo da bude obavljen u skladu za zakonom Italije. Na ulazu u kamp nalaze se kontejneri sa kancelarijama. Prema italijanskim navodima, u njima bi trebalo da rade pravnici i sudije nadležni za postupke. Neke stvari bi, tvrdi se, mogle da se obavljaju i preko video-konferencija.

Teško je dobiti konkretnije informacije o tome, baš kao što je teško dobiti i odgovor na pitanje da li tražioci azila smeju paušalno da se prisile na boravak u takvom kampu, dakle na mestu na kojem je sloboda kretanja ograničena?

Albanska aktivistkinja za ljudska prava Ariljda Leši iz Šengjina smatra da se tako krše prava migranata koje im garantuje Evropska konvencija o ljudskim pravima. Dogovor je apsurdan i služi samo premijerki Italije Đorđi Meloni i njenom albanskom kolegi Ediju Rami, tvrdi ona. „On ne služi ni migrantima, a ni našoj zajednici ovde“, tvrdi Leši.

Primer za druge?

Šengjin je ambiciozna turistička destinacija. Plaža koja je u avgustu prepuna ležaljki, odmah je uz luku u kojoj bi ubuduće trebalo da se iskrcavaju migranti. „O tome uopšte nije bilo javne rasprave. Saznali smo za to 5. novembra, onda kada je sporazum bio potpisan u Rimu“, žali se Leši.

S druge strane, neki drugi ljudi u regionu nadaju se da bi kamp mogao da ima pozitivan efekat na lokalnu privredu, posebno u Gjaderu. Italija je obećala da će otvoriti nova radna mesta i za lokalno stanovništvo, za osobe koje će da rade u kuhinji ili kao čistači(ce). A negde moraju i da se smeste one stotine italijanskih policajaca. Oni bi trebalo da noće u hotelima u obližnjim gradovima. Dogovorom dveju strana predviđeno je da kamp bude u pogonu najmanje pet godina.

On bi već za nekoliko nedelja trebalo da bude gotov i spreman za prihvat prvih tražilaca azila – ali tek nakon što italijanske vlasti daju „zeleno svetlo“ za početak rada.

Tokom obilaska kampa jasno je poručeno da Italija u tom projektu ne želi da napravi nijedan jedini pogrešan korak. Sve bi trebalo da bude u skladu sa zakonom. Za Italiju bi, kako stvari stoje, Gjader mogao da bude primer za druge, slične kampove.