Štampa na nemačkom: „Kusturica sada igra za Putina“

„Mnogo je stvari koje govore protiv Emira Kusturice“, piše povodom 70. rođendana reditelja novinar Frankfurter algemajne cajtunga Andreas Kilb. „Već dugo je privržen velikosrpskom nacionalizmu, još od završetka bosanskog rata. Napisao je pohvale za osuđenog srpskog ratnog zločinca Radovana Karadžića i bivšeg ruskog ministra odbrane Šojgua. Prošle godine dobio je orden ruskog Ministarstva kulture, a u aprilu ove godine posetio je Vladimira Putina u Kremlju.“

Tamo je, piše frankfurtski list, „Kusturica zahvalio vladaru Rusije na njegovoj ’istorijskoj pravdi’ prema svim Slovenima i uporedio agresorski napad na Ukrajinu s borbom Srba protiv Hrvatske. Putin je, sa svoje strane, Kusturičine ideje o istoriji ocenio kao ’interesantne i produktivne’.“

Nemački novinar podseća da je Kusturica dva puta osvojio Zlatnu palmu, nabraja i njegov filmski opus, a potom ocenjuje da je, nakon filma „Podzemlje“ (1995), u kojem je „debakl Jugoslavije pretočio u slikovitu bajku o žudnji za vlašću i izdaji prijatelja“, usledila „ideološka prekretnica u Kusturičinom stvaralaštvu“.

„Otada je stao na stranu onih političara i umetnika koji su nostalgiju za jugoslovenskom prošlošću pretvorili u narativ kojim bi da opravdaju srpske pretenzije na vlast. Alegorije, tirade mržnje i lažni folklor – to se odrazilo i na njegove filmove“, ocenjuje Kilb.

Pritom se, navodi nemački novinar, „Kusturica ne može optužiti za nedostatak doslednosti: odrekao se kosmopolitizma rodnog Sarajeva i umesto toga proširio drvene kulise filma ’Život je čudo’ (2005) u ogledno selo u kojem su ulice nazvane po njegovim idolima Feliniju, Maradoni, Ingmaru Bergmanu, Ivi Andriću i Če Gevari, u mesto gde se slavi starosrpski svetac, Sveti Sava. Godine 2005. prihvatio je pravoslavnu veru i novo ime, Nemanja. Na stogodišnjicu Sarajevskog atentata, poljubio je statuu počinioca Gavrila Principa.“

„Jedino političko opredeljenje za kojim žali jeste njegova podrška Slobodanu Miloševiću. U svojoj autobiografiji, objavljenoj 2011. godine, ogradio se od osuđenog predsednika Republike Srbije u izmišljenom razgovoru sa svojom majkom. Knjiga nosi naslov ’Smrt je nepotvrđena glasina’“, piše Andreas Kibl za nemački list Frankfurter algemajne cajtung.

„Simpatije za diktatore“

„I dalje zvuči čudno kada Emir Kusturica kaže da je srpski reditelj. Za ljude koji, poput Kusturice, dolaze iz Bosne i Hercegovine, to je kao da se Švajcarac Maks Friš (pisac i arhitekta, prim.ur.) jednog dana nazove Nemcem. Naravno, svako ima pravo da bude šta god hoće i da kao takav bude prihvaćen i poštovan, ali to ne smanjuje iritaciju“, piše povodom Kusturičinog rođendana za švajcarski list Noje cirher cajtung Armina Galijaš iz Centra za studije jugoistočne Evrope austrijskog univerziteta u Gracu.

Ona procenjuje: „Možda bi mnogima bilo lakše da prihvate Kusturičin odlazak da je izabrao da postane Francuz ili Amerikanac. Živeo je i radio u obe zemlje. Ali, Kusturica je stao na stranu Miloševića i onih koji su mu uništili rodnu kuću. Zašto?“

Na to pitanje autorka članka pokušava da odgovori kroz opise Kusturičinih filmova, pre svega filma „Podzemlje“ za koji je 1995. dobio drugu Zlatnu palmu u Kanu, a za koji se navodi da je snimljen „uz finansijsku podršku nacionalističkog vrha u Srbiji s kojim se Kusturica zbližio“.

„To je fascinantna, šarena slika puna balkanskih klišea: snažni muškarci koji se opijaju, svađaju i žele istu ženu. Ali muškarci koji tačno znaju šta je ispravno, a šta pogrešno. Kusturica pretvara Jugoslaviju u veliki podrum u kome se tenzije između prevarenog naroda stalno povećavaju i konačno burno izbijaju na površinu. Sukobi izgledaju gotovo prirodni, kao da su se ratovi na Balkanu morali ponavljati u redovnim intervalima bez jasnog razloga.“

Pritom se, navodi autorka „ignoriše pokretačka uloga Srbije. S jedne strane, Srbi mogu izgledati buntovni i tvrdoglavi, ali na kraju oni imaju nepogrešiv moralni kompas. Na drugoj strani su, međutim, zavedeni i korumpirani izdajnici koje je Zapad zaveo. Takva učitavanja zasnivaju se na korišćenju dokumentarnih sekvenci koje prikazuju nemačko bombardovanje Beograda 1941. Nasuprot tome, pojavljuju se razdragani Hrvati koji pozdravljaju dolazak nacista. To se uklapa u Miloševićev politički narativ, prema kojem su Hrvati, Slovenci i Bošnjaci fašisti – naslednici nacističkih predaka“, piše Galijaš za švajcarski list. I nastavlja:

„Na sličan način, a to je najnoviji obrt do sada, Kusturica sada igra za Putina. I čovek u Kremlju tvrdi da vodi rat protiv fašista u Ukrajini, pozivajući se na istoriju Drugog svetskog rata. U aprilu je Kusturica posetio Putina i prijavio se za subvencije za veliki filmski projekat: ’Ruski triptih’, zasnovan na delima Dostojevskog, Gogolja i Tolstoja. Reditelj se zahvalio domaćinu u Kremlju što želi da povrati ’istorijsku pravdu’ za Slovene i opisao rat u Ukrajini kao ’borbu za nas Slovene’ – kao da Ukrajinci nisu Sloveni“, piše autorka.

„Emir Kusturica je sada napunio sedamdeset godina. Za poželeti je da umesto ’Ruskog triptiha’ publici pokloni još jedan topao, duhovit film o ljudima iz njegove domovine. Ostaje za nadati se da će se pomiriti sa svojim gradom, Sarajevom. I grad sa njim“, zaključuje Armina Galijaš u članku za švajcarski Noje cirher cajtung.