Šta je nama Srebrenica?

Još uvek ima i mojih prijatelja koji kao mantru ponavljaju „Jeste, ali...“. Ili: „Nije sve baš tako...“ Ili: „Svi su činili zločine“. Tada me ozbiljno naljute. Nalaze izgovore za nešto što se ne može pravdati ni po ljudskim ni po božijim zakonima.

Ni 1995. mi nisu bili nimalo simpatični pripadnici ljudske rase koji su bili spremni da nenaoružane ljude – na hiljade njih – svežu žicom, natovare na kamione i ustrele. Za ovakav postupak nema opravdanja. Ali do danas je naročito gnusno ono što se čuje najčešće: Pre Srebrenice se desila Kravica. Jeste, desila se. Ali je krajnje nepošteno prema žrtvama iz Kravice, instrumentalizovati njihovu smrt kao „objašnjenje“ za genocidni plan i njegovu realizaciju u julu 1995. Ni dvadeset godina kasnije ne mogu da se uživim u emotivni, duhovni i moralni svet mojih sunarodnika koji zauzimaju taj stav, ukopavaju se iza svojih žrtava nemajući petlje i čojstva da podvuku crtu pod razna objašnjenja na mestu gde samo treba reći da je to što je urađeno bilo nedopustivo.

Dakle, pitam sebe i sve njih: šta nam je Srebrenica dvadeset godina posle zločina?

Pitanje nije upućeno političkim elitama. Srpska politička elita će reći da je učinila sve da osudi zločin, rezolucijama u Skupštini, izvinjenjima, odlascima u Srebrenicu. Sve je to delimično tačno, ali nije dovoljno. Mene interesuju obični ljudi. Ljudi sa kojima delim pripadnost jeziku, kulturnom krugu i tradiciji, ma kako se ja lično odnosio prema njoj. A pripadnost podrazumeva odgovornost. To nije pripadnost navijačkom horu koji slavi svoje i vređa tuđe. Takva vrsta pripadnosti, nekritička, koja ne propituje, koja obogotvoruje sopstveno poreklo, istoriju i veru, negirajući drugo i drukčije, dovela nas je u situaciju da i oni koji nisu pevali u tom horu moraju i dvadeset godina kasnije da osete nelagodu, pa i stid, kada neko izgovori ime jedne bosanske kasabe.

Kao što srpske žrtve ne mogu da opravdaju masovne egzekucije Bošnjaka leta 1995, tako se sada, posle dve decenije, ne može Srebrenica tumačiti tek kao „pritisak Zapada“ ili pak „bošnjačka ucena“. Niti je ozbiljno posezati za kafanskim teorijama po kojima su zločin počinili svi drugi samo ne Srbi u uniformama, pod oficirima plaćenim beogradskim dinarima.

Za ove dve decenije sam se pomalo umorio od ponavljanja očiglednog. Nema opravdanja ni za jedan zločin. Naročito ne za plansko uništavanje hiljada ljudi. Srebrenica nam je opomena. Uprkos svemu, nismo puno naučili od istorije. Nismo na vreme shvatili šta nam je zaveštao Jasenovac. Jer da jesmo, Srebrenica ne bi bila moguća.