Špekulanti zarađuju na izbeglicama

„Od deset upita trenutno moramo da odbijemo njih devet jer jednostavno nemamo kapaciteta da ih obradimo“, kaže nam Klaus Koks. On je portparol kompanije European Homecare, privatnog preduzeća koje se specijalizovalo za zbrinjavanje izbjeglica. Prema sopstvenim navodima, to preduzeće s oko 900 zaposlenih zbrinjava oko 15 hiljada izbeglica u čitavoj Nemačkoj, kako sa smeštajem tako i redovnim obrocima.

European Homecare je jedno od najvećih preduzeća te vrste. Koks samouvereno tvrdi da su oni nešto kao među drugim ponuđačima nešto što je Aldi među supermarketima – najveći i najpovoljniji. Jer s obzirom na veliki broj izbeglica za koje se brinu tako onda mogu i da spuštaju nabavne cene. Ali trenutno su njihovi izvori presušili jer je i potražnja golema. Pre svega se to tiče osoblja, ali i tržišta mobilnih stambenih jedinica: „U čitavoj Evropi ne možete više dobiti nijedan jedini kontejner“, žali se Koks.

Nemačka vlada računa s oko milion izbeglica kojima se ove godine treba naći smeštaj, drugi izvori tvrde da će doći čak još više izbeglica. Iz prihvatnih centara na graničnim prelazima oni se šalju u gradove i opštine, a tamo vlada vanredno stanje.

S druge strane, za preduzetnike koji se bave takvim socijalnim slučajevima je to pravi zlatni rudnik. Nemačka vlada namerava da izdvoji za izbeglice oko šest milijardi evra za ovu i sledeću godinu i mnogo ih je koji žele da dobiju deo kolača. Ipak, Koks tvrdi kako velika potražnja ne utiče na porast cene za zbrinjavanje: „Sve su to javni konkursi i samo najpovoljnija ponuda dobija posao.“

Špekulacije s ponudom?

Bernd Mešović pak tvrdi nešto sasvim drugo. On je delatnik humanitarne organizacije Pro Azil i kaže da mnoge opštine nemaju vremena za raspisivanje tendera jer su im izbeglice već došle na vrata. „Trenutno smo s onu stranu bilo kakvih standarda i procedura“, žali se Mešović. A pri tome su firme i privatni preduzetnici oni koji diktiraju igru, gradovi i opštine moraju plaćati šta se traži. „Primećujemo da se špekuliše s nedostacima, a tu onda dolazi i sve duže čekanje da se pomoć obezbedi i sve veće cene, na primer za iznajmljivanje kontejnera“, objašnjava aktivista Pro Azila.

Dobar primer te nestašice se vidi u gradu Hamu na zapadu Nemačke. Onde je poslato 1.000 izbeglica koje sad treba zbrinuti, zajedno s oko 550 osoba koje se tamo već nalaze. Političar Markus Krojc je zadužen za blagajnu grada Hama i računa da će za svakog od izbeglica potrošiti 1.200 do 1.300 evra mesečno. Savezna vlada u Berlinu je obećala komunama da će im po izbeglici dati po 675 evra mesečno. Za ostalo treba da se pobrine lokalna samouprava. No od novca iz Berlina nema traga. „Nemamo pojma koliko ćemo novca na kraju dobiti ni kada će to biti“, žali se Krojc.

Usluge sumnjivih firmi

Sve u svemu, u Hamu je vanredno stanje, posebno kada se radi o smeštaju. Krojc svedoči da ima onih koji žele da iskoriste situaciju i potpuno neupotrebljiv stambeni prostor nude gradu u najam po ceni kao da je reč o vili. Javio se i jedan investicioni fond koji je u proteklim godinama pokupovao određen broj stanova u Hamu, ali čak i komunikacija s tim vlasnikom je komplikovana: sedište tog fonda je tek poštansko sanduče u poreskoj oazi na Kajmanskim ostrvima. „Na sreću do sad nismo morali da posežemo i za takvim ponudama“, kaže nam Krojc. Ali kada u Ham stigne još izbeglica?

U većim nemačkim gradovima su i problemi drugih dimenzija. Gradonačelnik Esena Rajnhard Pas se žali da „broj izbeglica trenutno tako brzo raste da možemo pronalaziti samo veoma brza rešenja za smeštaj“. Povrh toga, dolazi zima: mnoge izbeglice su smeštene u šatorska naselja i prostore koji nemaju grejanje, tako da i njih treba preseliti u primerenije stanove – kakvih gradovi često jednostavno nemaju dovoljno.

Tako se i grad Esen, prema pisanju lista Zidojče cajtung, obratio firmi European Homecare i sad grad praktično zavisi o milosti i nemilosti te kompanije. „A oni odlično znaju da mi nemamo drugog izbora nego da radimo s njima“, citira list jednog gradskog službenika koji je tražio da ostane anoniman.

Profit na nevolji

Za Klausa Koksa iz kompanije tu nema nikakve moralne dileme: „I bolnica zarađuje novac na bolesnim ljudima. Mi svoj novac zarađujemo kao uslužni delatnici za osobe koje su u postupku dodele azila.“ Ali koliko se tu onda sme zarađivati da to još bude u granicama morala? List Handelsblat je objavio da je European Homecare još 2013. zabeležio porast svog prometa za čak 80 odsto na čitavih 16,7 milijuna evra – a za godine prave navale izbeglica poslovni podaci još nisu ni objavljeni.

Bernd Mešović iz udruženja Pro Azil optužuje samu državu što je uopšte došlo do ovolike nestašice stambenih prostora. Proteklih godina su se masovno privatizovale firme koje su pod sobom imale na hiljade socijalnih stanova i vlasnici su neretko postajali kojekakvi investicioni fondovi. „Time je država izgubila svoj uticaj na tržištu stanova“, tvrdi Mešović. Utoliko i on smatra da gradovima i opštinama neće biti drugog izlaza do sklapanja poslova i s takvim vlasnicima, uključujući i one koji se svode tek na poštansko sanduče u nekoj poreskoj oazi. Mešović zaključuje: „Nedostatak, povezan s greškama iz prošlosti, to je trenutak kad špekulanti dolaze po svoje.“