Šest izbeglica, šest sudbina

Nastavnik engleskog je Kurd i u Đevđeliji se našao bežeći od rata u Siriji. Tu na stanici hoće da se registruje i onda vozom ili taksijem nastavi ka Srbiji. On zna šta hoće i pita: „Da li u Nemačkoj može da se radi na engleskom?“

Ovaj nasmejani muškarac je četiri godine živeo bez papira u Atini. „Policajci su tamo pravi rasisti“, kaže on. Zbog toga se pridružio talasu izbeglica. Mada u njegovoj zemlji nije rat, on hoće u Nemačku – da tamo traži „pošten posao u želji da živi poštenim životom“.

„Naša zemlja ima veliki problem sa ’Islamskom državom’. Kolju koga uhvate“, mirno priča ovaj 17-godišnjak. On je došao preko Bugarske gde kaže da su ga policajci tukli i pokrali. U Beogradu spava pod vedrim nebom i čeka na voz ka severu. „Hoćemo u Nemačku, tamo može da se živi u miru.“

Otac dvoje dece se odmara i jednom improvizovanom centru za pomoć izbeglicama u Beogradu. Kao i svi ostali, i on je krijumčarima platio da ga prebace iz Turske u Grčku. „Brod nam se prevrnuo. Cela porodica mi je bila u vodi sat vremena, dok nas Turci nisu izvukli.“ Mohamad je srećan što su svi živi i zdravi.

„Svako u Siriji zna da Asad ubija nedužne ljude“, kaže 27-godišnji stručnjak za računare. U staroj ciglani na kraju Subotice, čeka na Pakistanca koji će da podmiti graničare i za 4.500 evra Milada i njegove roditelje prebaci u Nemačku. „Hoću u Frankfurt, tamo imam rođake.“

Na jednostavnom engleskom ovaj 25-godišnjak objašnjava situaciju u svojoj domovini: „Bad situation, every day war“. I on je u ciglani i čeka na krijumčare. Celo putovanje košta 5.000 evra. Ograda u Mađarskoj? „No problem – mi svakako idemo u Nemačku. To je dobra zemlja koja prihvata izbeglice.“