Ćutnja kao cena uspeha
23. januar 2022.
Stoji preda mnom i deluje kao da mu je situacija prilično neugodna. Na moj upit za intervju nije odgovorio odmah, nego je tražio dan za razmišljanje. Nerado govori o sebi. Ali pre svega, ne bi trebalo da bude objavljeno da je Sinti, pripadnik romskog naroda. Zato se u ovom portretu zove Vito.
Vito ima 27 godina, ali izgleda mlađe. Odeva se ležerno sportski, nosi kapu i ima svetlu bradicu. Kupujemo kafu i sedamo na klupu u tržnom centru u jednom nemačkom velikom gradu, u kojem je Vito odrastao i gde danas živi.
Strah od izolacije i diskriminacije
Na pitanje zašto prećutkuje romsko poreklo, Vito odgovara: „Ne sramim se što sam Sinti, ali bojim se za svoj posao, bojim se da ću izgubiti klijente.“ On je IT-stručnjak i radi u maloj firmi. Kao i Vito, i drugi pripadnici zajednice Roma i Sintija ćute kako bi uspeli u životu.
Rasizam protiv njih je još uvek raširen. To je pokazao izveštaj Nezavisne komisije za anticiganizam, koja je dve godine istraživala situaciju manjina u Nemačkoj. Prema tom izveštaju, diskriminacija je sveprisutna: u školi, na poslu, u politici, pa i u policiji. Ona se proteže od rasističkih komentara do fizičkog nasilja.
Vitu je to dobro poznato: „U školi mi je bilo svejedno, svima sam rekao da sam Sinti. No to se promenilo kada sam počeo tražiti mesto za stručno obrazovanje.“
Na početku je u njegovom životopisu stajalo da govori i romski i poljski jezik. Ali onda je to izbrisao: tako je bio češće pozivan na razgovore za stručnu praksu. Danas svojim znanjem jezika pridobija ruske i poljske klijente.
Teško je reći kako se Vito stvarno oseća. Mnogo priča o sebi i porodici. Već sa jedanaest godina privlačili su ga računari. No do ovoga čime se danas bavi vodio je trnovit put. Osnovna škola, realka, mnoge molbe za praksu i mnoge odbijenice, tri prekinuta školovanja. Sve dok nije uspeo i postao tehničar za računarstvo.
Predrasude i klišei
Njegovi roditelji nisu bili obrazovani, ali su ga podržavali: „Majka mi možda nije mogla pomoći pri učenju, ali me je svaki dan budila za školu i kuvala mi. Moj otac je znao samo tablicu množenja, ali on me je naučio disciplini koja me je spasila.“
Otac je umro kada je Vitu bilo 14 godina. Majka je ostala sama s njim i mlađim bratom. „Imao sam pulover s Mikijem Mausom i pantalone iz prodavnice polovne odeće. Svi drugi su imali nešto, ja nisam imao ništa. To je bilo traumatično.“
„Nikada ne želim da uperim prst u nekog i kažem da nisam napredovao zbog ovoga ili onoga. Ne želim da kuka, nego da radim. Mi jednostavno moramo više da radimo“, dodaje on.
No diskriminacija je bila prepreka. Vito je za vreme stručnog obrazovanja pokušao da prikrije etničku pripadnost. Govorio je da je Nemac s poljskim korenima. No jednog dana je u firmu došao Vitov rođak. Kolege su ga pitale koje je nacionalnosti i mladić je rekao da je Sinti.
„Od tada se zauvek promenio odnos kolega prema meni“, priča Vito. Kolege su počele da ga zovu „naš mali Ciganin“ i rugali su se njegovom poreklu. Šef je pominjao darvinizam i rekao da Vito nikada neće uspeti u životu.
Od tada su ga stalno strogo kontrolisali. Priča da je radio prekovremeno i pridobijao velike klijente – no svejedno je kažnjavan za najmanje greške, recimo ako dva minuta zakasni na posao. Usledile su opomene, a potom i otkaz.
Onda mu je, kaže Vito, sve postalo svejedno. I skoro je skrenuo na pogrešan put. „Bio sam na istoj tački kao sa 14 godina kada mi je umro otac.“
Jedna uspešna priča
No dogodilo se nešto drugo. Nakon nekoliko meseci javio mu se bivši šef i pozvao ga da se vrati. Naime, on nije uspeo da nađe zamenu za njega. I Vito se vratio: kao stalno zaposleni. „Vratio sam se jer nisam zlopamtilo. Osim toga, nisam želeo po ko zna koji put da počinjem drugu obuku i živim od ono malo novca koji se dobija za to vreme.“
Tek nakon nekoliko godina su mu priznali ceo radni staž, položio je potrebne ispite i konačno dobio diplomu.
Dugo razgovaramo. Vito mi priča kako pridobija nove klijente, o novim poslovnim idejama i planovima za otvaranje svoje firme. Živahno gestikulira i često ustaje s klupe. Čini se da je previše oduševljen svojim poslom pa ne može da sedi mirno. „Ako nešto radim, onda to radim celim srcem.“
Vito priča da je s 11 godina na ulici prodavao parfeme, a sada prodaje IT-proizvode velikim klijentima. On želi da mladima pruži podršku koja je njemu nedostajala. Trenutno radi na projektu s tim ciljem i osim toga, brine se za IT za organizacije Sintija i Roma.
Ponovo stojimo ispred tržnog centra na hladnoći. Već pada mrak. Vito kaže da ćemo jednog dana moći da objavimo kako se zove. Ali tek kada postigne uspeh i kada zbog toga više neće imati problema.
Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.