"Seksualno nasilje je preraslo u epidemiju"

Galina Tiščenko živi u maloj dvospratnoj kući u predgrađu ukrajinske prestonice Kijeva. Šezdesetogodišnja Ukrajinka je na tapetama napisala datum: 19. mart 2022. Samo da nikada ne zaboravi ovaj dan, priča.

Kada su ruske trupe krajem februara prošle godine napredovale ka ukrajinskoj prijestolnici, došle su i do malog grada u kome živi Tiščenko. Protjerali su mnoge stanovnike, uništili kuće i stvari, ubijali i mučili.

Obim i brutalnost seksualnog nasilja je ogroman

U njenu kuću su 19. marta došla i dva ruska vojnika, u ranim dvadesetim godinama. „Ovi momci su došli sa fantomkama", kaže ona. Mogla je da vidi samo njihove oči. Muškarci su joj prijetili oružjem, ponižavali je. Na kraju je jedan od dvojice vojnika nestao, a drugi nastavlja da je muči i naređuje Tiščenko da se skine.

„Počela sam da plačem i pala sam na koljena", kaže ona. Molila je, govorila kako je stara. „Baba, skini se“, odgovorio je ruski vojnik. Zatim je silovao Galinu - takođe automatskom puškom i prljavim rukama. Stavio je pored nje granatu i prijetio da će je ubiti.

Razmjere i brutalnost seksualnog nasilja u ratu su ogromne i užasne. Ukrajinski istražitelji i međunarodne organizacije pokušavaju da prikupe iskaze za procesuiranje ratnih zločina.

Mnoge žrtve ćute

Već sad se vidi užasna slika: od početka invazije u punom obimu prije godinu dana, ukrajinsko glavno tužilaštvo nadležno za zločine u vezi sa seksualnim nasiljem registrovalo je 156 slučajeva. Šefica odjeljenja Irina Didenko naglašava da je tu veoma važno shvatiti: „156 je samo broj žrtava koje su se odlučile na krivični postupak“.

Jer mnoge žrtve ćute. Za to ima mnogo i veoma individualnih razloga, koji se moraju prihvatiti, naglašava Marta Havriško. Ukrajinska naučnica godinama istražuje seksualno nasilje u ratovima. Poslije 24. februara sa sinom je pobjegla u Bazel. Od tada se bavi istraživanjem na tamošnjem Institutu za istoriju.

Rastužuje je činjenica da sada takođe mora da prikuplja podatke i činjenice iz svoje zemlje. „Nema sumnje da je seksualno nasilje postalo gotovo 'epidemija' u Ukrajini poslije 24. februara“, kaže ona. „To vidimo na svim područjima koja su privremeno okupirane od Rusije.

Žrtve su muškarci, žene - i djeca

Žrtve su muškarci, žene i djeca. „Najmlađa poznata žrtva do danas je četvorogodišnja djevojčica. Njeni roditelji su silovani pred njom. Kasnije je ona silovana pred roditeljima“, rekao je Havriško. Ali ima i mnogo starijih žrtava: „Najstarije žene imaju preko osamdeset godina. Pored toga, veliki je broj pogođenih muškaraca koji su „kastrirani ili su pretrpili različite oblike genitalnog nasilja”.

Prema Ujedinjenim nacijama, postoje indicije da se seksualno zlostavljanje od strane ruskih vojnika u Ukrajini koristi sistematski i kao ratno oružje. Prva dama Ukrajine Olena Zelenska najavila je danas da će ove akte nasilja tematizirati na 67. na sjednici Komisije UN za prava žena u Njujorku sredinom marta. Važno je da svijet sazna za ove zločine, piše ona.

Posljedice zlostavljanja su pogubne za žrtve. „To znači noćne more, flešbekove, stalno proživljavanje traumatskih iskustava", objašnjava Marta Havriško. Ovo takođe dovodi do društvene izolacije, samoubilačkih pomisli i pokušaja samoubistva. „Danas već imamo slučajeve žena i muškaraca koji su izvršili samoubistvo nakon silovanja, kao i slučajeve u kojima su njihova djeca, koja su bila svjedoci silovanja, pokušala samoubistvo", kaže Havriško.

Nedostaje briga i podrške žrtvama

Profesionalna pomoć je važna kako bi se trauma mogla preraditi. Ali često su državni istražitelji ti koji prvi razgovaraju sa žrtvama o njihovim iskustvima. Oni obično nisu obučeni za rad sa žrtvama seksualnog nasilja i stoga ne nude ni medicinsku ni psihološku pomoć.

Tako je bilo i sa Galinom Tiščenko. „Niko i ništa mi nije davalo nadu da ću se na bilo koji način liječiti ili da će mi biti pružena medicinska pomoć“, kaže ona i počinje da plače. Šezdesetogodišnjakinja je sama platila medicinske preglede na polno prenosive bolesti, a psihološku pomoć do danas nije dobila.

Za ponekad neempatično postupanje državnih istražitelja zna i odgovorna državna tužiteljka Didenko: „Nažalost, još nismo uveli efikasan sistem državne podrške žrtvama i svjedocima. Ali smo prepoznali da nam je hitno potreban.“

Ali, potrebna je i međunarodna pomoć. Prije kraja ove nedelje, Didenko želi da sastavi listu pomoći koja joj je potrebna kako bi međunarodni partneri mogli bolje pomoći Ukrajini po ovom pitanju.

„Zločince treba kazniti"

Irini Dovhan su bile potrebne godine da preradi užas koji je preživjela. Proruski separatisti su je 2014. uhapsili, mučili i silovali. Njena fotografija je tada obišla svijet. Sada pomaže ženama koje su bile na milost i nemilost nasilju i teroru ruskih vojnika od invazije na Ukrajinu. Ona želi da njena novoosnovana organizacija „Sema Ukraine“ osigura da pogođene žene mogu da razmjenjuju iskustva.

Dovhan i žene kojima pomaže imaju jedan cilj. „Želimo da ovi zločinci budu kažnjeni“, kaže nam ona. Njoj je važno da svijet sazna za brutalnost ruskih vojnika u Ukrajini. Zapadni partneri treba da shvate kakve su zločine počinili ruski vojnici.

Autorke: Suzane Peterzon, WDR trenutno Kijev, i Varvara Molčanova

Pratite nas i na Facebooku, na Twitteru, na YouTube, kao i na našem nalogu na Instagramu