Hitna pomoć u Srbiji - „evropski standard“, ali bez zakona

Dejan Zejnula pozvao je Hitnu pomoć u Beogradu 19. aprila prošle godine, jer se njegova supruga, Merita Bekirovski, koja je ranije imala emboliju pluća, osjećala veoma loše. „Naveo sam simptome koji spadaju u urgentne, a oni su me uputili na Dom zdravlja. Pozvao sam ih, oni su me vratili na Hitnu pomoć. Izgubili smo jedan sat. Prevezli su je posle drugog poziva u Urgentni centar. Preminula je na reanimaciji“, ispričao je Zejnula za DW.

Poslije godinu dana borbe i nakon preporuke Zaštitnika građana, dobio je od Ministarstva zdravlja tonske zapise svojih razgovora s ljekarkom Hitne pomoći. Zbog sumnje da nisu savjesno radili svoj posao, Zejnula je podnio krivične prijave protiv svih ljekara koji su učestvovali u zbrinjavanju njegove supruge. Uz to, osnovao je Pokret „Pravo na život – Meri“, čiji je jedan od ciljeva donošenje zakona o Hitnoj pomoći u Srbiji.

Evropski standardi?

„Beograd nakon 60 godina dobija Hitnu pomoć po evropskim standardima“ – to je naslov teksta iz 2019. godine objavljenog na zvaničnom sajtu grada Beograda, povodom posjete predsjednika Srbije Aleksandra Vučića Zavodu za hitnu pomoć u Beogradu. „Evropski standard“ odnosio se na činjenicu da je u toku bila rekonstrukcija zgrade u okviru kompleksa Gradskog zavoda za hitnu medicinsku pomoć.

Četiri godine prije nego što je objavljen taj tekst, radna grupa Hitne medicinske pomoći Ljekarske komore Srbije (HMP LKS), u svom izvještaju ukazala je na brojne probleme HMP u Srbiji. Kao jedan od ključnih, navela je nepostojanje Zakona o hitnoj pomoći ili Pravilnika o radu u toj ustanovi. Zato je predložila da se donese Zakon koji bi bio usklađen „sa savremenim evropskim zakonima“.

Situacija u Beogradu

Dejan Sredojević, predsjednik Sindikata medicinskih sestara i tehničara Srbije, 32 godine radi kao medicinski tehničar u Hitnoj pomoći Beograd i za DW govori šta su danas ključni problemi u toj ustanovi:

„Hitna pomoć u Beogradu ima samo 21 ekipu na terenu, od toga – jednu dječiju. Dakle, jednu ekipu na 100.000 stanovnika. U kol-centru radi oko deset ljekara i šest medicinskih sestara-tehničara. Telefoni non-stop zvone, ljekari vrše trijažu, jer ne može da se primi svaki poziv, jednostavno nema toliko ekipa. Sve to je posljedica toga što Srbija nema zakon o Hitnoj pomoći“, tvrdi Sredojević.

Ljekar uzbunjivač iz Niša

U Nišu je prošle godine preminuo čovjek star 46 godina, pošto je gotovo jedan sat čekao Hitnu pomoć. O tome je progovorio doktor Miodrag Branković, pošto je bio u ekipi koja je sa zakašnjenjem poslata kod tog pacijenta. Poslije toga, dobio je upozorenje pred otkaz, što je preinačeno u smanjenje plate, a nedavno mu je izrečena disciplinska mera. „Podnio sam prijavu za mobing, jer sam od strane rukovodstva Zavoda u posljednje dvije godine dobio šest disciplinskih prijava.“

Dr Branković navodi da Hitna pomoć u Nišu do januara ove godine nije imala dovoljno terenskih izvršilaca, a da je medicinska oprema u toj ustanovi i dalje zastarjela i uglavnom neispravna. „Većina defibrilatora su iz 2008. godine, mada ima i starijih, sa polomljenim ručkama“, kaže niški ljekar i dodaje da Hitna pomoć u tom gradu nema dovoljno sanitetskih vozila i da ne postoji protokol za prijem poziva na broju 194. Zbog toga se obraćao i nadležnim inspekcijama Nišavskog okruga i Ministarstvu zdravlja. „Nikakvog pozitivnog odgovora sa njihove strane", kaže dr Branković za DW.

Odgovor Ministarstva zdravlja

DW je Ministarstvu zdravlja uputio pitanja o navodima zaposlenih u Hitnoj pomoći u Nišu i Beogradu. Upitali smo i da li je od 2015. godine učinjeno nešto u cilju donošenja zakona o Hitnoj pomoći.

Ministarstvo, međutim, uopšte nije odgovorilo na pitanja u vezi sa zakonom, ali je oštro demantovalo da službe hitne pomoći u Srbiji ne funkcionišu dobro. Kao argumente, navode podatke: od 2014.godine nabavljeno je više od 600 „najmodernijih sanitetskih vozila", a uskoro će biti obezbijeđeno još 254.

Zavod za HMP u Nišu nabavio je „najsavremeniju opremu“, a Hitna pomoć u Beogradu je od 2014. do 2020. godišnje u prosijeku imala 90.545 intervencija... „To je 90.545 života naših građana, kojima je dolazak HP možda spasao život“, navode iz Ministarstva. Dodaju i da u Nišu postoji Protokol za prijem poziva i intervencije na terenu, i da je vrijeme dolaska Hitne pomoći po prvom stepenu hitnosti u tom gradu – tri do pet minuta.

„Sve su to činjenice koje su lako provjerljive i koje vide građani Srbije svakoga dana. Činjenice koje ne vide samo oni koji ne žele da vide napredak i razvoj Srbije, i njenog zdravstvenog sistema, sistema koji i u vrijeme korona virusa opstaje i funkcioniše bolje nego sistemi najrazvijenih država Evrope i svijeta”, istaklo je za DW Ministarstvo zdravlja.

U čemu je onda problem?

Marina Mijatović, advokatkinja specijalizovana za medicinsko pravo, naglašava da je najveći nedostatak sistema Hitne pomoći u Srbiji nepostojanje procedura kojima se određuje odgovornost onih koji hitnu medicinsku uslugu pružaju. I ona ukazuje na lošu organizaciju hitne pomoći i na nedostatak opreme. „Zbog manjkavosti u bazi podataka, sistem hitne medicinske pomoći nije prilagođen potrebama pacijenata i, konačno, ne postoji sistem kontrole i odgovornosti pružalaca usluga", kaže ona za DW.

Mijatović objašnjava da bi, prema Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, ministar zdravlja trebalo da podzakonskim aktom bliže uredi funkcionisanje hitne pomoći. „Brojna pitanja o radu hitne medicinske pomoći rasuta su po raznim zakonima i podzakonskim aktima, i zbog toga bi trebalo da postoji jedinstven pravni akt koji bi tu oblast regulisao – dakle, organizaciju, usluge koje se pružaju, obaveze pružalaca hitne medicinske usluge, prava pacijenata i drugo.“

Mijatović podseća da je Ministarstvo zdravlja 2019. godine počelo izradu Plana optimizacije mreže ustanova zdravstvene zaštite (Masterplan zdravstva), koji podrazumeva i reformu teritorijalne organizacije hitne pomoći. „Međutim, samo reforma teritorijalne organizacije ne može da unapredi hitnu medicinsku uslugu ukoliko se ne otklone nedostaci u postupanju sa pacijentima, obaveznoj opremi, kapacitetima, obavezama i odgovornosti pružalaca usluga i pravima pacijenata. Sve su to tačke koje bi jedan propis morao da sadrži i da bude usklađen sa normama iz zdravstvene zaštite, zdravstvenog osiguranja i prava pacijenata.“

Mada ni sve zemlje-članice EU nemaju Zakon o hitnoj pomoći, one ipak „imaju jasne i precizne norme koje se poštuju i čija primena je pod stalnim nadzorom, jer je pružanje hitne medicinske pomoći uvek direktno vezano za pravo na život i pravo na dostupnost zdravstvene zaštite“, kaže naglašava Marina Mijatović za DW.

Poštovanje takvih normi trebalo bi da u Srbiji konačno obezbijedi redovno procesuiranje odgovornih za slučajeve kao što je smrt Merite Bekirovski ili 46-godišnjaka iz Niša.

Pratite nas i na Facebooku, na Twitteru, na YouTube, kao i na našem nalogu na Instagramu