Već nekoliko godina je u Nemačkoj u modi govoriti o zlim kivnim građanima. Pokret Pegida i pre svega stranka Alternativa za Nemačku artikulišu bes građana protiv berlinske politike uopšte, a posebno zbog navodno liberalnog odnosa prema izbeglicama. Do Trampovog trijumfa su politika i većina medija uglavnom moralno diskreditovali ovaj deo građana. Sada mnogima kao da se javlja saznanje da nisu baš svi desno od centra automatski rasisti i ekstremisti. Kivni građani su međurezultat totalnog odrođenja elite od dela naroda. O njemu etablirane partije jedva da vode računa. Oni ga ne predstavljaju.
Kada je u takvim uslovima otpočeo delom nekontrolisani priliv milion izbeglica, bujali su strahovi onih koji ionako žive prekarno: nezaposleni, bedno plaćeni, porodice sa malim prihodima. Finansijska sredstva izdvojena za prijem izbeglica su neophodna sa humanitarnog aspekta, ali pogubna sa političkog. Privremeno potpuno odustajanje od kontrole državne granice povredilo je potrebu mnogih da budu zaštićeni.
Narušena je slika države kao brižnog staratelja. U vremenima kada političarima trebaju godine kako bi uveli minimalnu platu, a današnjim radnicima prete sumorni penzionerski dani, velikodušni prihvat izbeglica postao je škakljiva tema za velike delove društva, a ne samo za njegove niže slojeve.
Protest koji se iskazuje na biralištima je – tako kaže sociolog Hajnc Bude – izraz potrebe ovog zaboravljenog dela stanovništva da podvuče crtu ispod politike koja je vođena u poslednjih 30 godina. Nabusiti establišment u politici i medijima izgubio je iz vida žrtve globalizacije.
Mnogim Trampovim glasačima iz američke provincije, sa juga i srednjeg zapada, dozlogrdilo je da ih elite sa zapadne i istočne obale posmatraju kao prostake kojih se treba stideti. Jednako se u Nemačkoj godinama može posmatrati ogorčenje protiv političkog Berlina, te oaze ugodnih konsenzusa spremne da kao homofoba etiketira svakog ko ne podržava homoseksualne brakove. Mejnstrim mediji svojim monotonim i jednostranim izveštavanjem propisuju kako treba razmišljati. Taj plitki pedagoški pristup ide na živce.
Najbolja ilustracije je privrženost multikulturalnom društvu, koje odavno spada u ideološki inventar politički korektnih. To nije došlo odozdo, već se kao moralna nadmoć propagira odozgo. Multikulti najviše zagovaraju oni sa akademskim titulama, ljudi iz gradova, levo-liberalni u najširem smislu. U njihov životni stil se uklapa da jedu u indijskom restoranu, kupuju u prodavnici ekoloških namirnica, predano odvajaju smeće za reciklažu i umesto aranžmana u Dominikanskoj Republici rezervišu kuru izgladnjivanja u Švarcvaldu.
Sve to nema baš ništa sa svakodnevicom socijalno zaboravljenih. Teško će za glamuroznu kulturu dobrodošlice šarenog Berlina imati razumevanja neko ko živi u istočnonemačkoj provinciji, polunapuštenoj, bez pekare i apoteke, sa najbližim lekarom na 50 kilometara. Taj se oseća prevarenim.
Politička korektnost, taj kompas ponašanja u našem društvu, ide na nerve sve više ljudi. Potrebno je mnogo energije da se suprotstavi mejnstrimu. A tu energiju nema svako. Parola „možemo mi to" u slučaju izbegličke krize bila je izrečena sa dobrim namerama i hvale je vredna sa etičkog stanovišta. Problem je što njoj dugo nije smelo da se protivreči osim po cenu šitstorma na društvenim mrežama. U političkom ofsajdu je i svako ko se svakodnevno bori za egzistenciju pa nema vremena da brine što u Nemačkoj nema dovoljno žena na rukovodećim funkcijama.
I kod nas je društvo već duboko podeljeno. Ako se kivnim građanima budemo bavili samo pedagoškim tiradama, onda ćemo još videti kuda to vodi. Najkasnije na izborima sledeće jeseni.