Srbija: Smeh kao ventil

Sedam dana pre izbora u Srbiji, veliki broj korisnika interneta delio je na svojim nalozima na društvenim mrežama isečak iz emisije „24 minuta sa Zoranom Kesićem“. U videu koji se na zvaničnim kanalima emisije može naći kao Kesiću pe***u, autor se šali na račun premijera Aleksandra Vučića. I nije jedini. Popularnost „vesti u ogledalu“ na internet portalu Njuz.net godinama raste, kao i broj humorističkih naloga na društvenim mrežama. Tu šalu, na prvi pogled, ozbiljno shvata i stručna javnost i široka publika, pa Kesić kaže da može skupo da ih košta. Mesecima se strahovalo hoće li njegove emisije uopšte biti, a 2015. godine Kesić je dobio i priznanje za novinarsku hrabrost i rezultate u istraživačkom novinarstvu „Stanislav Staša Marinković“, koju dodeljuje list „Danas“.

Dok Freedom House beleži pad slobode medija u regionu, pa je Srbija među 19 zemalja sa najvećim padom u 2015. godini, kolumnisti i analitičari istovremeno ukazuju da se humor najslobodnije koristi za kritiku i otpor postojećem sistemu. Upravo je efekat popularnih humorističkih emisija koje kritikuju vladajuću političku strukturu na političko angažovanje građana predmet jednog istraživanja koje je urađeno za potrebe master-rada na britanskom univerzitetu Londonska škola ekonomije i političkih nauka (LSE).

Smeh kao kritika ili mirenje sa realnošću

Jedno od trenutno najpopularnijih TV-lica u Srbiji, Zoran Kesić (naslovna fotografija), za Dojče vele kaže da je cilj njegove emisije objašnjava jednostavna formula: kritika plus zabava. „Kao dete kad dobije igračku pa hoće da je rasklopi, tako mi analiziramo informacije da vidimo šta je istina“, objašnjava Kesić i kaže da oni žele da „edukuju ljude da ne veruju slepo“.

U jednom od brojnih istraživanja političkog humora u razvijenim demokratijama, američki naučnik Robert N. Spajser, analizirajući emisiju The Daily Show with Joh Stewart, po čijem formatu se radi i „24 minuta“, kaže da se način na koji publika koristi satiru može značajno razlikovati od namere satiričara, zbog toga što se humor može tumačiti na više načina. Kako publika reaguje na sličnu emisiju, The Colbert Report, 2006. godine istraživali su Džodi Baumgartner i Džonatan Moris. Oni su zaključili što i mnogi pre njih: da takve emisije povećavaju nivo znanja i učešća u politici, naročito kod mladih ljudi. Oni kažu da kritički pogled na svakodnevnu politiku pomaže u odlučivanju da se preuzme inicijativa i nešto menja. Isti autori, dve godine kasnije, međutim, tvrde da ovakvi sadržaji u stvari „zbunjuju mlade gledaoce ili ih okreću ka suprotnoj, kritikovanoj političkoj grupi“.

Istraživanje za LSE rađeno u Srbiji, nije se oslanjalo samo na analize zemalja razvijene demokratije. Prateći poznatog ruskog filozofa Mihaila Bahtina koji smeh vidi kao način da se naruši strah i poštovanje objekta ismevanja, naučnici nalaze da u tranzicionim demokratijama politički humor služi kao poziv publici da javne ličnosti tumače na svoj način, ismejavaju ih i dovode u pitanje. Vendi Vilems, profesorka na Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka, ne slaže se s tim mišljenjem. Ona je pre pet godina ispitivala fenomen političkog humora u Zimbabveu i našla da u tom postkolonijalnom sistemu, u kom je demokratija tek u razvoju, stanovnici ne koriste humor da bi se smejali onima koji su na vlasti. Naprotiv, smatra ona, oni se kroz popularne humorističke stripove smeju sebi i svojoj nemoći. Vilems zaključuje da se u tom smislu humor koristi kao način da se građani Zimbabvea nose sa surovom realnošću.

Jedan od osnivača „Njuz.neta“ i autor Kesićeve emisije Miroslav Vujović, kada priča o tome čemu služi njihov rad, bliži je objašnjenju koje daje Vilems. „Jeste porazna činjenica, ali satira mu dođe kao neka, 'ajde da kažem, vrsta brufena, koji smanjuje bol a ne leka koji leči,“ kaže Vujović za Dojče vele.

Za potrebe istraživanja reakcija na politički humor, pre nešto manje od godinu, u Beogradu su urađeni razgovori sa fokus-grupama. Cilj je bio da se oponaša svakodnevna atmosfera gledanja i komentarisanja, tj. formiranja političkog razmišljanja. Učesnicima su prikazivani snimci iz popularne Kesićeve emisije, a grupe su formirane od učesnika starosti od 20 do 30 godina, tj. mladih koji su sticali političku kulturu tokom procesa demokratizacije. Grupe su formirane i od starijih učesnika, onih koji se sećaju i drugačijeg političkog uređenja. Onda su se te grupe delile po još jednoj kategoriji, na politički aktivne, obuhvatajući predstavnike nekoliko najznačajnijih i najrazličitijih partija i nevladinih organizacija u Srbiji, i one koji su se izjasnili kao nezainteresovani za politiku. Nalazi, međutim, nisu slični ranije objavljivanim studijama iz drugih zemalja.

I stariji i mlađi učesnici istraživanja pokazali su skoro isto interesovanje za politički humor. Vujović iz ekipe „Njuz.net“ smatra da se oni obraćaju istoj ciljnoj grupi, istim godinama, te da je ta grupa u manjini i ne podržava vladajuće strukture. I neka zapadna istraživanja političkog humora sugerišu da se takva vrsta humora obraća samo onima koji tako već misle. Fokus-grupe iz Beograda pokazuju da je šou popularan i među političkim neistomišljenicima, ali i onima koji tvrde da se ne interesuju za politiku.

Ipak, istraživanje nije uspelo da identifikuje da politički humor publika koristi ni kao način da se kritikuje ili pruža otpor, ni kao važna pomoć da se nose sa realnošću. Učesnicima fokus-grupa humor ne služi ni da se informišu i ne može se reći da ih motiviše da se politički angažuju ni kao podržavaoci ni kao protivnici aktuelne vlasti. Zašto? U svim grupama prepoznata su tri razloga: jedan je osećaj predugog trajanja procesa tranzicije, drugi prepoznavanje cenzure u medijima i treći još uvek neformirana građanska kultura.

„Da nije smešno, bilo bi tragično“

Na pitanje šta je politički humor, svi učesnici fokus-grupa prvo daju primer humorističkih emisija, karikatura i satiričnih kolumni. Ali razgovor u grupi politički neangažovane učesnike navodi na zaključak da su im u stvari političari smešni. „Politički humor je kada Vučić objašnjava kada će situacija biti bolja u budućnosti“, kaže Vlada (59). S tim se slaže i njegova grupa starijih, politički neangažovanih stanovnika Beograda. Na pitanje da li ih to onda poziva da nešto menjaju, učesnici kažu da su umorni od menjanja. „Ne ljuti nas ovo, jer je nas ljutnja prošla pre deset godina“, objašnjava dalje Vlada, „sad smo oguglali i samo se smejuljimo stvarima – dok nas ne rasplaču.“ Svi učesnici kažu da se takav stav najbolje objašnjava narodnom „da nije smešno, bilo bi tragično“. U istoj grupi, penzionerka Emilija (71), dodaje da je to razlog za apatiju.

I mlađoj grupi koja se ne bavi politikom, prepoznavanje nedoslednosti i nedostatak odgovornosti političara je, kažu, smešna. Oni priznaju da se dok gledaju smeju televizijskoj komediji kao što je „24 minuta“, ali su kažu, kasnije zgroženi, tužni ili samo zbunjeni. Istraživanja na zapadu upućuju da publiku zbunjuje format – komični sadržaji često preuzimaju formu informativnih internet stranica ili TV-vesti. Međutim, beogradski učesnici istraživanja imaju druge razloge za zbunjenost. „Nekad kada čitam vesti i ne primetim da je izvor Njuz.net, nisam sigurna je li šala ili ne“, kaže studentkinja Milica (26) i objašnjava da nekada kada pročita naslov pomisli da nešto iako apsurdno je moguće da se desi. „I nekad se stvarno desi“, dodaje novinarka Ivana (26), „tako je Njuz.net objavio da se Guglov automobil za snimanje prostora izgubio u Srbiji, a onda se to nekoliko meseci kasnije zaista dogodilo.“ One koji su politički angažovani, bez obzira na partiju i starost, u stvari brinu okolnosti kojima se smeju gledajući emisiju. „Nije u redu kada ozbiljne stvari postanu smešne, a humor postane ironija“, objašnjava mladi član „Treće Srbije“, Časlav (28).

Humor ne može da menja

U Sjedinjenim Američkim Državama početkom 21. veka istraživači su tvrdili da, ako publika gleda političku komediju, manje veruje vladi, ima razvijeniji kritički pogled i povećava političku angažovanost. U Srbiji, međutim, analizirani gledaoci iz svih grupa, kažu da se politička komedija bavi samo nevažnim vestima. Oni koji su politički angažovani u opozicionim partijama, kažu da je razlog jasan. „Ovde bi trebalo da pričamo o medijskoj slobodi onda, tj. da možeš jednostavno da se našališ, a da te ne košta kao što je koštalo Olju Bećković“, objašnjava Tijana (40) iz „Treće Srbije“ kako su mediji pod jakom cenzurom.

Iako na početku prepoznaje politički humor kao kritiku vladajućih partija, i Svetomir iz Demokratske stranke (DS), kaže da je to dozvoljeno „jer vlast razume da narod mora da ima neki ventil – zato to i dopušta“. Autor Njuz.neta Vujović se slaže s tim da njihov rad služi kao ventil za nagomilano nezadovoljstvo, ali misli da su zajedljivi komentari opozicije da takav ventil onda smanjuje politički aktivizam. „Kad god čujemo da smo mi Vučiću nekakav alibi, nama se diže kosa na glavi. Onda gledamo da smo još oštriji.“

I članovi SNS u političkom humoru, kao medijskom sadržaju, prepoznaju cenzuru, ali druge vrste. David iz mladih Srpske napredne stranke (SNS) kaže: „Neke emisije su postale značajan alat političke borbe onih koji su nezadovoljni, ali koji nemaju šta da ponude, nemaju konkretna rešenja.“ Njegova partijska koleginica Marija daje primer ismevanja poslanika SNS Zorana Babića zbog vazduplohova. Politički neangažovani učesnici fokus-grupa, međutim, nemaju tako jasan stav o političkoj kontroli medija, ali se slažu da se ismevaju uglavnom opšte poznate ili nevažne stvari i to radije pripisuju autocenzuri. Tako, mlađa publika kojom se istraživanje bavilo, pita zašto se ne ismeva opšte prihvaćen stav o, na primer, boljoj budućnosti zemlje u Evropskoj uniji.

Zorana Kesića ljute takvi komentari. „Laž je da se ne bavimo važnim temama“, kaže Kesić i dodaje: „Bavimo se onim što je u fokusu i pred očima javnosti. Biramo šta je nama zanimljivo, a teme kao što je naprosto EU nisu zabavne.“

Švedski komunikolog Piter Dalgren podseća da gledaoci koji prate politički humor često mogu da smatraju da bolje razumeju okolnosti od drugih, pa im je zato politika nevažna. U razgovoru sa fokus-grupama u Beogradu, to nije bilo preovlađujuće razmišljanje. Međutim, ono što je u tim razgovorima primećeno jeste da učesnici misle da su daleko od centara odlučivanja i da ne vide kako bi mogli na te centre da utiču. Zato se u istraživanju zaključuje da je građanska kultura nerazvijena, odnosno da se građani sa kojima su rađeni razgovori ne osećaju kao nosioci suverene političke moći. Dodatno, brojna istraživanja na Zapadu nalaze da gledaoci pojedinačno sebe izdvajaju iz mase koja se smeje političkoj komediji, jer kažu da se ozbiljno interesuju za politiku.

U Srbiji je suprotno. Članovi fokus grupa u Beogradu misle da samo mali broj ljudi interesuje politički humor, pa da zato Kesićeva i slične emisije ne bi imale značajnijeg uticaja čak i ako bi otvoreno kritikovale vlast. Ista istraživanja sugerišu još i da, čak i ako ljudi priznaju da reaguju na politički humor, on najčešće ima placebo-efekat za stvarni politički angažman. Mlađi učesnici fokus-grupa, oni koji nisu politički angažovani, prepoznavali su kod sebe upravo takav efekat. „Mi volimo da se šalimo i smejemo i ismejavamo sve i svašta sve vreme“, kaže studentkinja Milena (25) i dodaje da se „onda osećamo da smo uradili nešto i onda ćemo otići kući i nećemo ni glasati ni uraditi bilo šta.“

Miroslav iz ekipe Njuz.net kaže da su oni od početka svesni ograničenog efekta njihovog humora i da nisu razočarani rezultatima izbora. „Alternativa je da nema Kesića pa ni tog makar privida opuštenosti, slobode, itd. Moramo se pomiriti sa tim da ljudi koji se bave zabavom ne mogu da menjaju stvari.“