Iz izbeglištva u beskućništvo

Od dana kad su izbegli od rata na Kosovu do dana kada su dobili krov nad glavom prošlo je deset godina. Iz kolektivnih centara u Mataruškoj banji, gde je tokom tih deset godina po dvadeset porodica delilo jedno kupatilo, a petočlane porodice živele u 15 kvadrata, interno raseljene s Kosova su u novoizgrađene socijalne stanove u naselju Beranovac kod Kraljeva uselili uz kamere, reklame, bliceve i pompu.

Danas im ponovo preti ulica. Nakon isteka perioda od tri godine tokom kog su u tim stanovima mogli da žive besplatno, uz obavezu da plaćaju komunalije, Gradska stambena agencija je 2012. godine uvela plaćanje stanarine u iznosu od 1,20 evra po kvadratu. 33 porodice odbile su da potpišu nove ugovore. „Mi nemamo kako to da platimo. To je mesečno oko 6.000 dinara. Možda nije mnogo, ali je za nas to nedostižno", kaže za DW Bratislav Banjac, jedan od stanara iz Beranovca.

Gradska stambena agencija ih je zato 2013. godine tužila, jer su nepotpisivanjem ugovora izgubili pravo na boravak u tim stanovima. Spor su dobili, a sa njim i rešenje o iseljenju koje stanarima sada visi nad glavom.

Tri godine tišine

Stanove za interno raseljena lica izgradila je humanitarna organizacija „Help“, uz finansijsku pomoć Evropske agencije za rekonstrukciju, a u saradnji sa Gradom koji je obezbedio plac i infratsrukturu. U ugovorima koje su sklopili sa stanarima stoji da se nakon tri godine može utvrditi zakupnina. Kolika – o tom pitanju imaju različita viđenja. Oni koji su u izgradnji učestvovali tvrde da je iznos bio poznat od početka, a stanari da su iznos saznali tek kad je došlo vreme da se potpiše novi ugovor.

Po toj ceni, odgovaraju stanari, može se naći i cela privatna kuća u prigradskom naselju. „Da taj novac imamo, davno bismo se skućili, ali nas je petoro u porodici, živimo od moje privremene nadoknade za nezaposlena lica, što je 8.500 dinara. Samo računi izađu pet. Kako živimo, to samo mi znamo. Odvajamo od usta, prvo odvojimo za komunalije, pa za nas šta ostane“, priča Bratislav Banjac. A posla, kaže, ima samo u sezoni. „Građevina, poljoprivreda, maline, sve što nađemo radimo. Radimo leti, da bismo preživeli zimu."

U tome i jeste problem, objašnjavaju u organizaciji „Praksis" koja se bavi zaštitom ljudskih prava. Cilj projekta izgradnje stanova bio je da se na trajan i održiv način reši problem stanovanja interno raseljenih lica u Kraljevu, što ne podrazumeva samo krov nad glavom, već i njihovo uključivanje u zajednicu. Tri godine, međutim, na vrata ovih ljudi niko nije zakucao. „Nijedna aktivnost, nijedna mera nije sprovedena, nikada nisu bili pozvani za nekakvo radno angažovanje, započinjanje biznisa. Ne samo što cilj nije ostvaren, već je situacija zakomplikovana činjenicom da su stanari dovedeni u još gori položaj nego ranije i u rizik da postanu beskućnici“, kaže za DW Marija Dražović iz „Praksisa“.

Ko ne može, a ko neće

Da ironija bude veća, da bi stanove dobili u prvom krugu 2009. godine, morali su da dokažu da su što siromašniji, a samo tri godine kasnije – što bogatiji. „Primanja su bila jedini uslov. Govorili su da je dobro da imamo što manja primanja, da će lakše dobit stan onaj ko je živeo od socijalne pomoći ili nema nikakva primanja, ko ima malu decu ili bolesnog člana porodice", priča Banjac. „Onda su mi 2012. godine rekli da moram da imam primanja najmanje 375 evra da bih ostvario uslov za sledeći ugovor. Kad sam rekao da nemam, kaže uzmi dva svedoka i overi u sudu da možeš naknadno da ostvariš ta primanja. Da lažem i sebe i stambenu agenciju i lokalnu samoupravu“, priča Banjac.

I zaista, pravilnik kojim se uređuju kriterijumi za dobijanje stanova, a koji je Grad doneo nekoliko dana nakon isteka ugovora o besplatnom korišćenju stanova, propisuje prihod od 75 evra po članu domaćinstva. Kako niko od njih nije mogao da zadovolji uslov, overavali su izjave pod punom krivičnom i materijalnom odgovornošću da ostvaruju prihod koji inače ne ostvaruju i to je predstavljalo dokaz u postupku.

„Da bi sebe zaštitili, tražili su da neko tamo dokaže da je to minimum koji ostvaruje, jer ne možemo tako težak socijalni slučaj bez ikakvih primanja useliti u stan, odrediti kiriju i reći da je to u redu“, priča Dražović. Ono što je sporno, dodaje, jeste to što za njih nikada nije urađena socijana karta. Direktorka Stambene agencije, međutim, tvrdi da je njihova komisija utvrdila da od 33 porodice „najviše pet stvarno ima materijalnih problema“, te da bi za njih trebalo da se nađe rešenje.

Jedno pravo vuče drugo

Socijalna karta postoji u 99 odsto slučajeva, tvrde stanari, zato i ne dolaze da je urade. „Četiri ili pet porodica odavde ide pešice za Kraljevo, jer nemaju pare da plate prevoz autobusa. Idu peške deset kilometara u 21. veku da uzmu hranu na kazan, da bi se prehranili. Među njima ima dece, starijih, bolesnih. Ovde je pedeset posto invalida", priča Radojica Trajković, jedan od stanara. Banjac ogorčeno dodaje da su mu u Stambenoj agenciji rekli da stanarinu može da plaća od dečijeg dodatka „Imam dva školarca. Starija ćerka ide u srednju školu, mlađi sin šesti razred, a najmlađa ima pet godina. Znači to što treba deci za školu, oni hoće to da uzmu za kiriju", pita se Banjac.

Bez prebivališta, međutim, uskoro neće biti ni dečijeg dodatka, ali ni zdravstvene knjižice. „Odem na šalter, ona kaže dajte mi potvrdu o mestu boravka. Mi kažemo da nemamo mesto boravka, jer nismo potpisali ugovor. Ona traži potvrdu od advokata. Odem, uzmem potvrdu, vratim se na šalter, može li sad? Ona kaže: gde vam je datum ovde, idite da vam stavi datum. Advokat kaže da ne može, jer je sudski proces završen“, prepričava Trajković svoje borbe s birokratijom i najavljuje da će od Evropske unije tražiti azil za neku treću zemlju, jer u ovoj nemaju nikakva prava.

Nazad u najlone

Tačno je da sudsko rešenje za iseljenje postoji, ali je tačno i da nijedno od njih nije aktivirano, kaže direktorka Stambene agencije. Na poslednjem sastanku sa predstavnicima gradskih insitucija predloženo je da se za dug nađu donatori.

Marija Dražović kaže da u rešenjima koje gradski čelnici nude nema nikakvog kompromisa i da niko od njih u svojim izjavama nije pokazao da je senzibilsan za posebne potrebe tih porodica. „Zato apelujemo na njih da ovaj problem sagledaju u širem kontekstu – ne građanske parnice, nego zaštite prava interno raseljenih lica, koje štiti međunarodno pravo. A znamo zašto ih štitimo – upravo zbog traume i progona koji su doživeli, zbog činjenice da su napustili svoje domove i svega onoga što je to povuklo za sobom."

Optimizam, međutim, ne ulivaju ni druge institucije. U „Helpu" kažu da nad stanovima više nemaju nikakve ingerencije. Ministarstvo građevine je prvo pozvalo na saradnju, a potom se oglasilo nenadležnim i prosledio slučaj Komesarijatu za izbegla i raseljena lica. Komesarijat za DW kaže da su uslovi bili jasni od početka i da „teško može da se učini ustupak“, a  iz Kancelarije za Kosovo i Metohiju su stanarima rekli da novi Zakon o stanovanju ne predviđa interno raseljena lica, pa su i njima ruke vezane.

Stanari s nadom gledaju još jedino u Evropsku uniju. „Neka oni kažu da li su 620.000 evra uložili da bi nam trajno rešili status ili da nam naplate kriiju“, insistira Trajković. „Ako oni kažu da moramo da platimo, vratićemo ključeve i idemo nazad u kolektivne centre gde smo i bili. Tamo su polomljeni prozori, nema ni vrata, ni ništa, ali vratićemo se, staviti ponovo najlone i živeti kako znamo i umemo."

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android