Godinu dana čekanja na tužbu
„Deo blata“, „falsifikatori“, „manipulatori“, „naprednjački skotovi“, „nacisti“ koji za račun Merkelove i Vučića ruše jedinu nadu srpske opozicije… sve to i još mnogo više postali su u samo jednom danu Dojče vele generalno, a potpisnik ovih redova posebno. Tako su nas nazivali Saša Radulović, kolektivna pojava koja sebe zove „Pres službom“ pokreta Dosta je bilo te njihovi udarnici po društvenim mrežama i na portalu samog pokreta. Ima tome već čitava godina, mada je odijum pod Radulovićevom dirigentskom palicom i kasnije podgrevan prema potrebi.
Šta smo to zgrešili da ih tako najedimo?
Pa bavili smo se svojim poslom. Pre godinu dana je dakle DW objavio dokument američke federalne poreske uprave o tome da je Radulović početkom dvehiljaditih – dok je, kako voli da kaže, bio „pionir“ Silicijumske doline – ostavio poreski dug od milion i kusur dolara. Sjedinjene Države su aktivirale založno pravo u svoju korist i bile spremne da plene sve što Radulović ima ili prihoduje u Americi. Kvaka je u tome što je, baš u vreme kada su ga poreznici utefterili 2005. godine, Radulović spakovao kofere, napustio severnoamerički kontinent i došao u Srbiju da bude stečajni upravnik i bloger.
O samoj materiji nije kasnije bilo mnogo reči. Dokumenti su – evo, sad sam proverio – i danas pohranjeni u bazi okruga San Mateo u kojem je Radulović živeo i baš svako može za deset dolara poručiti overene kopije. Nije mi poznato da je to učinio ijedan drugi medij. Slavodobitno se Radulović očitovao u „autorskom tekstu“ – ugodnoj formi u kojoj nema neprijatnih pitanja – za Nedeljnik prošlog septembra poturajući poreske izvode kao „dokaz“ da ne duguje ništa. Zapravo je objavio cenzurisani patrljak izvoda u kojem je odsečen čitav istorijat poreskog dugovanja koji bi nam otkrio da li je Radulovićev dug posle deset godina automatski resetovan na nulu (samo dugovanje time ne nestaje, američki poreznici mogu obnoviti svoje potraživanje kad god hoće) ili je pak namirio dug nakon našeg teksta.
Radulović nije znao suvislo da objasni kako je to glasoviti Internal Revenue Service hteo da mu pleni imetak ako je već redovni poreski platiša, od intervjua do intervjua, od jednog akutnog saopštenja do sledećeg, menjao je verzije priče o tome gde je tih godina živeo, šta je radio i koliko je zarađivao. Teško je bilo probijati se kroz zamršenu mrežu mistifikacija koju je ispleo, tražilo je to temeljno predznanje i debele živce.
Temu su kako valja pratili Danas, Insajder i N1, dok je vučićevska medijska artiljerija baljezgala o „utaji poreza“ i „kriminalcu Raduloviću“. Najednom je DW – do nekoć počastvovan izlaganjem svojih tekstova na naprednjačkoj izložbi „Necenzurisane laži“ – postao referentna tačka za pinkove i informere, pa i za samog Vučića koji je sa podsmehom driblao Radulovića u Skupštini.
Priznajem svoju naivnost – mislio sam pre godinu dana da će u okviru samog pokreta Dosta je bilo stvar biti shvaćena ozbiljno i isterana na čistac, no oni su se u ovoj stvari pokazali kao kolektivno Radulovićevo grlo koje se dere na svakoga ko pomisli da kritički piše o šefu. Nije za utehu što mi se od onda, privatno i poverljivo, obratilo desetak razočaranih DJB-ovaca, od aktivista sa ulica do bivših poslanika pokreta, priznajući naknadno da nisu bili u pravu što su tada branili Radulovića.
Da se razumemo – to što je Radulović kršio principe transparentnosti i čistih ruku koje je sam proklamovao, a ipak ostao jedan od uglednih „lidera opozicije“ – meni je profesionalno savršeno svejedno. Novinarski smo ionako bili došli do kraja, do najjačeg mogućeg dokaza, zvaničnog i javnog dokumenta, koji samo igrom slučaja nikome prethodno nije zapao za oko iako već 12 godina stoji u arhivu.
Ono što mi je profesionalno i te kako važno jeste, međutim, pritisak koji valjda ima za cilj da ućutka ili barem ocrni nevoljene novinare. Kada je objavljen tekst „Dosta je milion“, Radulović se – pričale mi kolege – dobrovoljno prijavio brojnim medijima da što pre da izjave. Odmah je rekao da će tužiti DW i autora, a na Tviteru svojim pratiocima obećao da će biti „berićetno“. Disciplinovano je svakom prilikom kada ga neko upita ponavljao da se tužba priprema i da će biti podneta u roku. Svi su rokovi davno prošli, recimo onaj šestomesečni iz Zakona o javnom informisanju, a u poštanskom sandučetu još ništa nisam zatekao od gospodina Radulovića.
Štaviše, sa njim nikada nisam ni pričao, što je stvar za sebe pa dozvolite mali lament o odnosu prema novinarima. Ne samo da je pre objavljivanja inicijalnog teksta Radulović bio neuhvatljiv, već je i kasnije odbijao ponude za intervju koji bi bio prenet integralno, dakle bez skraćivanja. Famozna „Pres služba“ je na brojne upite odgovarala da „nije primereno“ da komuniciramo dok se sprema tužba. Tako DW nije dobio odgovore čak ni na teme koje nikakve veze sa poreskim dugom nemaju, čak ni na teme u kojima je kritikovan Aleksandar Vučić, dok je DJB uredno (i u velikoj meri s pravom) kukao što nije zastupljen u medijima.
Od kada su prošli svi rokovi za fantomsku tužbu, „Pres služba“ je upite jednostavno ignorisala da bi ove sedmice poslala odgovor u kojem se DW nanovo optužuje za tobožnje neistine i izmišljotine i navodi da se tužba još „razmatra“. Odgovor DJB se završava ovako: „Ako i kada se izvinite za očigledne neistine iz teksta, Saša Radulović je spreman da sa Vama obavi razgovor o spornom papiru koji ste dobili od SNS-ovih kadrova i katastra iz gradića San Mateo.“ Sledeći odgovor „Pres službe“ u prepisci odlazi u domen patologije, pa ovde neće biti citiran. Koga zanima neka pogleda link ispod teksta.
Radulović i njegov pokret su u poslednjih godinu dana u raznim prilikama uspeli da napadnu i ono malo novinara u Srbiji koji svoj posao rade časno – recimo novinarku Vremena nakon jednog gostovanja na N1, ili uredništvo Danasa. Greh prve je bio što je izjavila da pokret DJB takođe ima (neplaćene) botove, a drugih što s vremena na vreme reč daju bivšem članu DJB-a sa Vračara koji ima pritužbe na noćne rokade izvršene na izbornoj listi pokreta pred izbore. To mi liči na potvrdu onoga što sam napisao pre godinu dana: „Ako (Radulović) pati od iste paranoje i autoritarnog nagona kao Vučić, onda i nije neka uteha što, trenutno, ima manje divizija.“
Doduše, to sa divizijama se dosta promenilo u poslednjih godinu dana – od sveže nade opozicije koja lucidnom kampanjom na društvenim mrežama preskače izborni prag, Dosta je bilo je sveden na taktičko cinculiranje svog šefa o broju kolona u kojima je najbolje izaći na izbore. Čini mi se da je DJB pucao na najskuplje glasove, na one urbane, građanske, obrazovane, razočarane… i da ih je i on razočarao jer su se puna usta principa svela na performanse u Skupštini, cenzurisane poreske izvode, sumnjivo trošenje novca za kampanju, praznu imovinsku kartu kakvu prikazuje Radulović i neispunjeno obećanje o tužbi.
Inače, to sa pritiskom na medije je, kako bih vam rekao, relativna stvar. U redakciji imamo ludu sreću da radimo i zarađujemo nezavisno od srpskih prilika, a da se tim prilikama ipak bavimo ne mareći hoćemo li stati na žulj bilo kojem političaru, tajkunu ili sivoj eminenciji. Trenutno DW vodi proces protiv Turske zbog zaplene snimljenog materijala nakon intervjua sa ministrom, u Kini je u zatvoru jedna naša dopisnica, u Bonu sa nama radi kćer čuvenog ruskog opozicionara koji je pre koju godinu ustreljen nasred Crvenog trga. Na posletku, pored recepcije imamo jednu tablu sa nekoliko imena raspoređenih na mapi sveta – to su novinari DW ubijeni dok su izveštavali sa raznih ratišta.
Zamislite onda koliko smešno zvuči kada Radulović kaže „bu“ i preti tužbom koju nikada ne podnese, a koju bi ionako svaki pismeni sudija odbacio.